Министарство као плен

У савременом свету нема владе без министарстава и нема министарстава без министара. Тако је данас и у Србији. Интересовање јавности за министре посебно је код нас дошло до изражаја у вези са недавним формирањем нове владе Србије, која је изабрана у "минут до дванаест", након скоро три месеца од парламентарних избора и након већ "историјске" ноћне седнице српског парламента и политичког маневра у којем су радикали прво добили, па изгубили, место председника Народне скупштине.

Кључна реч, ако изузмемо премијера, чини се да је била "министар". Ово посебно зато што је драматичној завршници поступка избора нове владе претходило усвајање новог закона о министарствима.

С тим у вези, у јавности и у медијима отворила се дебата која су својства и способности пресудни да би се неко квалификовао као министар и да ли министар који је руководио једним "сировинским" ресором (нпр. министарством енергетике) може у новој влади да се појави као министар који сада руководи једним "духовним"ресором (нпр. министарством вера).

Као предуслов остваривања владавине права и демократије, одговорне владе и ефикасне управе, данас се јако води рачуна да се у персоналном смислу јасно одвоје "министри", као лица која врше временски ограничену политичку функцију, од "државних службеника", као лица која трајно и професионално обављају јавну службу.

На тај начин стварају се претпоставке да министри као чланови владе буду одговорни (accountable) парламенту и бирачима, а управа деполитизована и професионална. Међутим, у оба случаја квалитет знања је од пресудног значаја.

Како се истиче, "уместо снаге оружја и снаге новца, најзначајније средство утицаја и моћи у XXI веку биће знање" (А. Тофлер), док доба "дилетантске управе", засноване на тзв. систему плена према којем се положаји додељују као награда за извршене политичке услуге по основу верности партији, треба што пре оставити иза нас (М. Вебер).

Пословима свог министарства министар управља као шеф – он може тражити савет својих чиновника, али и не мора (Сл. Јовановић). Као резултат тога, квалитет извршне и управне власти једне земље зависи од укупног фонда знања људи који је чине, од њихових способности и поштења – она не може бити боља од људи који је воде, јер најозбиљнији недостаци управе најчешће произилазе из незадовољавајућих кадровских решења (Е. Пусић).

На папиру, наш је уставни и законодавни систем, са законима о влади, министарствима, државној управи, државним службеницима, спречавању конфликта интереса, доступности јавних информација, заштитнику грађана (омбудсману) итд, мање-више уређен према наведеним стандардима и принципима и санкционише ситуације као што су раздвајање политичких функционера од државних службеника, спречавање сукоба интереса, деполитизацију и професионализацију управе и министарску одговорност парламенту. У пракси, међутим, ствари не стоје баш тако сјајно.

После три дуга месеца од избора, Србија је почетком маја добила 25-члану "кохабитациону" владу (ДС-ДСС-НС-Г17 плус) на челу са новим-старим премијером Војиславом Коштуницом.

Упоредо са тим, у јавности, између осталог, кренула је дебата на тему да ли ресорни министар може да буде неко ко није стручан за област за коју је преузео одговорност, као и да ли је за министарску функцију довољно квалификација "професионалног политичара" (верног припадника политичкој групацији која је дошла на власт).

На ова питања јавност је посебно осетљива када се имају у виду ситуације које више подсећају на "систем политичког плена", него на обавезу да се јавни интереси и потребе грађана третирају као приоритети.

Примери су бројни – од "прекоманде" министра енергетике на чело министарства вера (Р. Наумов), министра за јавну управу на чело министарства просвете (З. Лончар) и министра за науку на чело министарства за рударство (А. Поповић), до устоличења министара из владе Зорана Живковића, које је, конкретно, оборила претходна Коштуничина влада (Б. Ђелић, С. Милосављевић).

Осим тога, јавност је тражила и одговарајућа (уверљивија) образложења за везу појединих министара са одговарајућим ресорима (М. Цветковић, В. Јеремић, С. Самарџић-Марковић), као и прихватљивије разлоге за "тесање" постојећег министарства за капиталне инвестиције, које је претходно формирано да би се подмирили текући политички рачуни (В. Илић), на министарство за инфраструктуру итд.

Поједини стручњаци (В. Гоати) истичу да министар не мора да буде најбољи експерт за посао који обавља, с тим што се може разумети да министар финансија може у другом мандату да буде министар привреде (у питању је иста општа оријентација), али тешко да министар вера може да буде министар финансија.

Такође се истиче да наши политичари као да се руководе старом партијском паролом "кадрови решавају све", па онда неко може да се бави атомском физиком, а после пољопривредом.

Италија је седамдесетих година прошлог века мењала владе и на недељу дана, али су стручни управни службеници и даље водили јавне послове. Стручни део државног апарата Италије био је добар – "аутоматски пилот" је радио – и јавни интереси нису трпели.

Наша земља још увек није достигла задовољавајући ниво стабилности политичког и управног система.

Тек када политичари буду код нас престали да гледају на закон као да је "тигар од папира" (а што се делотворно постиже легитимним и озбиљним притиском политичке и опште јавности), можемо се надати да ће систем плена у расподели министарских функција и руковођење министарствима заменити систем компетентности и одговорности наших министара као јавних функционера.

Професор универзитета,
председник удружења
Правници за демократију