Криза мења европску демократију

Ниче нека нова демократија о чијим су се до сада непознатим обрисима расписали аналитичари са Иберијског полуострва. Она је, како се прибојавају, потпуно различита од досадашњих демократских принципа уграђених у темеље Европска уније. Многи социолози и политиколози у кризом нарушеним системима Шпаније и Португалије упозоравају да су заувек пале илузије о хуманом друштву.

Демократија ће овако трансформисана, сматра Андрес Ортега, политиколог и председник шпанског института за глобалну акцију Фриде, доживети неку своју нову форму и кад (ако) криза прође. Познати шпански аутор неколиких књига о трендовима у Европи и замкама глобализованог друштва, набраја седам стубова демократије који су се искренули „услед промењене економске климе, глобализације и технолошке револуције”.

Пре свега у Шпанији престаје да постоји социјално одговорна држава владавине права, што је зацртано и уставом ове земље, која је тек после Франкове смрти прошла кроз тежак период демократске транзиције, наглашава Ортега. 

„Наше заостајање за многим европским државама сада се додатно повећава сасецањем буџета. Грађани губе право на бесплатно здравство, сигурне пензије па и на бесплатно основно образовање као темељне одреднице државе благостања”, пише овај аналитичар. „Не само да становништво од сада мора да својим средствима учествује, како би остварило своја права, већ је квалитет здравства и образовања пао на ниске гране.”

Због недостатка средстава угрожено је и правосуђе, а са њим појам владавине права постаје магловит. Сиромашнима остаје мање средстава и времена да трагају за правдом. Само ће богати моћи да истерују мак на конац.

Опасно је поремећена и равнотежа између запослених и послодаваца. Послодавац је изменом закона о радним односима добио право да лакше и јефтиније дели отказе својим радницима, као и да склапа нове радне уговоре без икаквих гаранција. Са 24 одсто незапослених, Шпанија је по броју становника без посла на првом месту у Европи, док су нове мере подстакле галопирајуће отказе.

Мења се, како указују шпански и португалски интелектуалци, и поимање аутономних покрајина. Веома битан статус аутономија у Шпанији, од кога зависи и сам опстанак државне целине, мораће да се „реформише” јер је са кризом на видело изашао проблем контроле трошкова самосталних области.

Ваља подсетити да је Шпанија једна од ретких земаља ЕУ која није признала независност Косова, управо због страховања да би тиме дала за право аспирацијама Каталоније и Баскије. У Мадриду се не усуђују ни да помисле како би власт у овој кризи морала да се централизује. Таква замисао, свесни су Шпанци, завршила би се кошмаром. Можда и репризом балканског цепкања. Ортега предлаже модернизацију у политици према аутономијама, ма шта то значило.

На Европу се са иберијске стране више не гледа на исти начин. За Шпанце, који су се касно ослободили Франкове диктатуре и њених рецидива, европеизам и демократија су ишли руку под руку. Сада се, показују испитивања, хладе од Европе и на њу се све више гледа као на проблем, а не као на решење.

„Европска интеграција успела је да испразни један део националне демократије и да је попуни континенталном демократијом”, упозорава Ортега.

Монархија мора да буде транспарентнија, пошто је краљу Хуану Карлосу драстично опао рејтинг када је усред најдрастичнијих мера штедње отишао у Африку да лови слонове. Тек смо на почетку револуције у области медија, али то је промена која ће битно одредити основна начела „нове демократије”. Штампа, телевизија и радио битно су утицали на изграђивање демократске Шпаније. Криза штампаних медија, друштвене мреже и интернет поткопали су улогу средстава информисања.

Мадрид је у дилеми: да ли би директна интервенција из Брисела неке од ових проблема ублажила или би их још више заоштрила. Шпанија, како се закључује у Мадриду, није једина земља која се суочава са тектонским променама у функционисању демократије. Криза ће, како се предвиђа још више отуђити грађане од политике. И уз то све се брже шири простор за раст популизма и у Шпанији и у њеном окружењу.