Љутња и бес

За разлику од презира и мржње, осећање љутње није непријатељско осећање. Зато је веома важно разликовати љутњу од осећања презира и мржње. Док је љутња увек усмерена на промену понашања, презир и мржња су увек усмерени ка другој особи као људском бићу. Презир и мржња су непријатељска осећања зато што су заснована на дехуманизованој представи о другом, према којој је други безвредно (презир) или зло биће (мржња).

Љутња је увек усмерена на нечије понашање, без обзира на то да ли особу која се тако понаша волимо, или смо према њој равнодушни, или смо са њом у непријатељском односу. Због тога изражавање љутње није знак негације односа поштовања и љубави. Љутећи се на особе које поштујемо и волимо, ми од њих захтевамо да промене неко своје понашање. Зато љутња упућена вољеном детету, партнеру или родитељу није негација љубави и поштовања.

Због бројних позитивних последица веома је важан тренутак у нечијем развоју када почне да разликује љутњу од презира и мржње. Да би неко морао да разликује љутњу од презира, мора да прави разлику између свог понашања и себе као особе. Једино када је то у стању, тада може да разуме да захтев за промену његовог понашања није напад на њега као особу, да то није знак одбацивања њега, већ неког његовог понашања.

Како мала деца нису социјализована она изражавају несоцијализовану љутњу: када нека њихова жеља није испуњена; када су јача од друге особе. Усвајањем социјалних норми, идеје праведног и неправедног, љутња постаје социјализована: људи се љуте онда када сматрају да је понашање другог неправедно.

Емоционално писмене особе знају да није важно само изразити љутњу, већ да је њен циљ промена понашања. Увек када се љутимо на некога ми у ствари желимо да та особа промени неко одређено понашање које сматрамо штетним, неправедним или опасним. Да бисмо помогли другој особи да разуме наш захтев за промену понашања, важно је да обратимо пажњу на начин на који се љутимо. Ако се због наше љутње друга особа увреди, она нам тиме показује да је наш захтев доживела као напад на себе, а не на своје понашање. И због тога је важно научити како се љутити из позиције поштовања себе и поштовања друге особе. Морамо научити како да у речима које користимо нападамо само туђе понашање, идеје које заступа, а не да у љутњи упућујемо негативне етикете на другога као на особу.

Није решење у одбацивању љутње, већ у њеном култивисању. Поготово је важно да научимо да снажну љутњу изражавамо без псовки, да научимо да културно вичемо. Тада ће бити много угодније живети у нашој иначе темпераментној култури.