„Југо” ветеран из Мериленда

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Испред продавнице „Евромарт”, једне од многих „етничких” радњи у Роквилу, урбаном предграђу Вашингтона које је административно део државе Мериленд, међу аутомобилима свих марки стално је паркиран и један бели „југо”.

Мора се признати, у великом је контрасту са возилима поред њега: „ветеран” је и по годинама и по облику своје каросерије, али је веома очуван.

Са њим до „Евромарта” и назад, свакодневно се вози Нурија Басар, власник „Евромарта”, где свраћају имигранти из „бивше Југе” да би купили тузланску со, коре за питу и гибаницу,„Крашове” наполитанке, „Подравкину”, вегету „плазма” кекс из „Бамбија”, воду „књаз милош” или „раденску” или ајвар из Македоније. „Југић” испред радње за већину њих је сентиментални подсетник на то одакле су дошли.

Нурија је у Сарајеву завршио ауто-механичарски занат, онда отишао у ЈНА и вратио се кад је почео рат у Босни. Искористио је прву прилику да са братом и родитељима емигрира (1994). Запослио се прво као ауто-механичар, учио енглески, а потом положио испит за инспектора контроле техничке исправности аутомобила, да би пре две године прешао на трговину.

– Чим смо се мало стабилизовали, брат и ја смо почели да тражимо да купимо неки „југо”. Гледали смо огласе на „Крејг листи” и на „Ибеју”, било је понуда, али пошто су аутомобили били далеко, махом у Калифорнији, није се исплатило превозити их са те даљине. Онда је брат, који је радио је једној „Ексоновој” бензинској пумпи, једног дана видео да неки Американац у овај бели „југо” точи бензин. Одмах му је пришао, заподенули су разговор и пошто је тај човек управо изгубио посао, брзо су се погодили око купопродаје.

Платио га је, каже Нурија, 2.000 долара, баш зато што је имао више од 20 година, па због тога спадао у категорију „историјског” аута. Да је млађи од две деценије, цена би му била једва 500 долара.

Нурија га ипак није регистровао као „антику”, што би га ослободило обавезе техничких прегледа, али би му са друге стране дозвољавало да га вози само викендом. Уз мале поправке и замену неких делова (катализатор и карбуратор, који је скинуо са једног хаварисаног „форда”, исти онај који је уграђиван и у „југо америка”), овај ветеран на четири точка је без проблема прошао техничку контролу.

– Одржавање није тешко, поготово мени који познајем његову механику. У Тексасу постоји yugoparts.com, одакле сам неколико пута наручивао неке ситнице: неких велики проблема нисам имао – каже Нурија.

Он се не слаже са констатацијом да је „југо”, како је описан у једној овдашњој књизи, „најгори ауто у историји”.

– Радио сам овде у сервисима пуних 14 година. Какав ће неки ауто бити зависи од онога ко га вози. На „југу” се, на пример, препоручује да се зупчасти каиш промени на сваких 30.000 километара, а овде људи не мењају уље у мотору по 15.000 миља (24.000 километара), а камоли да на приближно толико мењају каишеве, пумпу и слично што треба заменити. Они који су овде својевремено „југо” куповали за четири хиљаде и нешто долара, нису га одржавали, па је долазило до хаварија. Слично је и код механизма за отварање прозора: мало више запну, па кад пукне – онда не ваља ауто.

Нурија каже и да му људи прилазе, препознају „југо”, сећају га се из својих млађих дана.

– На улици понекад и успоре, да би боље видели шта ја то возим.

Верује да ће га још дуго служити.

– Поготово ако ускоро, као што планирам, купим кућу са гаражом, где ћу моћи да га поправљам натенане, а не као сада, испред зграде, пазећи да не наиђе полиција.

Милан Мишић