Хапсили амнестиране терористе

Петорица Албанаца, који су спектакуларно ухапшени 4. маја због сумње да су ратни злочинци, пуштени су последњег дана маја, тихо и без помпе. Испоставило се да је њима суђено пре десет година у врањском суду, али да су потом амнестирани.

Свуда у свету, па и код нас, за исту радњу извршења не може бити два пута суђено. Нашли су се на слободи, по други пут, а државни органи Србије су, због лоше координације и необавештености – добили „пацку”.

Одлуком председника тадашње СРЈ Војислава Коштунице из 2002. године, они су тада први пут „отишли кућама” , али о томе очигледно до сада нису били обавештени ни МУП ни Тужилаштво за ратне злочине. Информација о томе се током протеклих десет година „негде затурила”. Другог објашњења нема!

Како „Политика” сазнаје, Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије издало је налог за хапшење петорице Албанаца због ратних злочина у Бујановцу на основу информација које је добило од Министарства унутрашњих послова Републике Србије.

Тек када су после хапшења приведени, осумњичени су судији и тужиоцу рекли да су пре десет година амнестирани, и то за исто кривично дело, с тим што је оно тада било оквалификовано као угрожавање уставног поретка а не као ратни злочин.

Тужилаштво је средином маја реаговало и затражило списе предмета од Вишег тужилаштва и Вишег суда у Врању. На основу увида у списе предмета, утврђено је да је истражни судија Окружног суда у Врању 2000. године започео истрагу против Мусију Шефкета и још 38 особа због најтежег облика кривичног дела удруживања ради непријатељске делатности и тероризма, али је истрага у октобру 2002. године обустављена због амнестије. Исто се догодило и са истрагом против Џемаиљи Мухамеда и још три особе, као и против Љеке Арсима и још шест особа.

У време оружаних инцидената током 2000. и 2001. године на територији општина Прешево, Бујановац и Медвеђа, државни органи Републике Србије (МУП, тужилаштво и судови) третирали су ослободилачку војску Прешева, Бујановца и Медвеђе (ОВПБМ) као терористичку организацију, а њихове нападе као најтеже облике тероризма и удруживања ради непријатељске делатности. То није могло бити оквалификовано као ратни злочин јер се није сматрало да на том подручју постоји оружани сукоб, који је неопходан елеменат кривичног дела ратног злочина.

„Политика” је била у прилици да прочита службену белешку коју је Тужилаштво за ратне злочине сачинило пре неколико дана на основу увида у списе предмета из Врања.

„Према наведеним правноснажним решењима о спровођењу истраге, извршиоци предметних кривичних дела су основали терористичку организацију за подручје наведених општина, назвавши је ОВПБМ током 1999. године, а потом формирали командне штабове, изабрали руководство, изградили одређену инфраструктуру коју чини већи број привремено урађених бункера, ископаних ровова, направљених скривница, осматрачница, магацина, привремених војних болница и других објеката, добро се наоружали, завршили војну обуку на војним полигонима, затим организовали и упућивали друге особе албанске националности у те логоре ради војне обуке, да би по формирању штабова планирали, организовали и са осталим терористима изводили терористичке акције у намери угрожавања уставног уређења и безбедности тадашње СРЈ”, наводи се у службеној белешци.

Правноснажним решењима о спровођењу истраге тада је утврђено да је ОВПМБ изводио нападе на припаднике МУП-а Србије и Војске Југославије, на цивилно становништво и њихову имовину, као и на припаднике албанске националности – лојалне грађане, „којом приликом су изазивали опасност за живот већег броја особа и нанели штету већих размера, те да су оваквим актима насиља створили осећање несигурности код грађана, из чега произилази и да су разни напади према цивилном становништву па и вршење убистава (описано је неколико случајева), који би иначе евентуално могли да представљају ратни злочин, третирани као терористички напади”.

За све радње које су наведене у решењима за спровођење истраге, окривљенима је дата амнестија на основу Закона о амнестији, који је донет 3. јула 2002. године. То је тада била политичка одлука, због смиривања тензија на југу Србије. У службеној белешци се наводи да су ти сукоби окончани споразумима, посредством представника НАТО-а.

Закључено је тада да су осумњичени Севдаи Емерлахи, Недир Сахедини, Шериф Абдили, Мустафа Лимани и Ељхами Салихи обухваћени амнестијом.

Ипак, кажу у тужилаштву, даље би се могли кривично гонити само они припадници ОВПБМ који су током терористичких акција неку особу са умишљајем лишили живота јер би тада постојали елементи кривичног дела –најтежи облик тероризма за које Законом о амнестији из 2002. године није дата амнестија.

Штавише, упућени у овај случај кажу да петорица осумњичених нису сада пуштена из притвора због раније амнестије, него због тога што су „престали разлози за притвор”, као и да су истражне радње и даље у току.

Остаје, ипак чињеница да је у овом случају дошло до сплета околности у ком МУП Србије није „био обавештен” да су окривљени раније амнестирани, па кад је хапшење спроведено, правосудни органи су били „изненађени” сазнањем, од самих окривљених и провером у врањском суду, да нешто не штима а онда, кад је „пукла брука” утврдили су да су наводи ухапшених – тачни.