Hapsili amnestirane teroriste

Petorica Albanaca, koji su spektakularno uhapšeni 4. maja zbog sumnje da su ratni zločinci, pušteni su poslednjeg dana maja, tiho i bez pompe. Ispostavilo se da je njima suđeno pre deset godina u vranjskom sudu, ali da su potom amnestirani.

Svuda u svetu, pa i kod nas, za istu radnju izvršenja ne može biti dva puta suđeno. Našli su se na slobodi, po drugi put, a državni organi Srbije su, zbog loše koordinacije i neobaveštenosti – dobili „packu”.

Odlukom predsednika tadašnje SRJ Vojislava Koštunice iz 2002. godine, oni su tada prvi put „otišli kućama” , ali o tome očigledno do sada nisu bili obavešteni ni MUP ni Tužilaštvo za ratne zločine. Informacija o tome se tokom proteklih deset godina „negde zaturila”. Drugog objašnjenja nema!

Kako „Politika” saznaje, Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije izdalo je nalog za hapšenje petorice Albanaca zbog ratnih zločina u Bujanovcu na osnovu informacija koje je dobilo od Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije.

Tek kada su posle hapšenja privedeni, osumnjičeni su sudiji i tužiocu rekli da su pre deset godina amnestirani, i to za isto krivično delo, s tim što je ono tada bilo okvalifikovano kao ugrožavanje ustavnog poretka a ne kao ratni zločin.

Tužilaštvo je sredinom maja reagovalo i zatražilo spise predmeta od Višeg tužilaštva i Višeg suda u Vranju. Na osnovu uvida u spise predmeta, utvrđeno je da je istražni sudija Okružnog suda u Vranju 2000. godine započeo istragu protiv Musiju Šefketa i još 38 osoba zbog najtežeg oblika krivičnog dela udruživanja radi neprijateljske delatnosti i terorizma, ali je istraga u oktobru 2002. godine obustavljena zbog amnestije. Isto se dogodilo i sa istragom protiv Džemailji Muhameda i još tri osobe, kao i protiv Ljeke Arsima i još šest osoba.

U vreme oružanih incidenata tokom 2000. i 2001. godine na teritoriji opština Preševo, Bujanovac i Medveđa, državni organi Republike Srbije (MUP, tužilaštvo i sudovi) tretirali su oslobodilačku vojsku Preševa, Bujanovca i Medveđe (OVPBM) kao terorističku organizaciju, a njihove napade kao najteže oblike terorizma i udruživanja radi neprijateljske delatnosti. To nije moglo biti okvalifikovano kao ratni zločin jer se nije smatralo da na tom području postoji oružani sukob, koji je neophodan elemenat krivičnog dela ratnog zločina.

„Politika” je bila u prilici da pročita službenu belešku koju je Tužilaštvo za ratne zločine sačinilo pre nekoliko dana na osnovu uvida u spise predmeta iz Vranja.

„Prema navedenim pravnosnažnim rešenjima o sprovođenju istrage, izvršioci predmetnih krivičnih dela su osnovali terorističku organizaciju za područje navedenih opština, nazvavši je OVPBM tokom 1999. godine, a potom formirali komandne štabove, izabrali rukovodstvo, izgradili određenu infrastrukturu koju čini veći broj privremeno urađenih bunkera, iskopanih rovova, napravljenih skrivnica, osmatračnica, magacina, privremenih vojnih bolnica i drugih objekata, dobro se naoružali, završili vojnu obuku na vojnim poligonima, zatim organizovali i upućivali druge osobe albanske nacionalnosti u te logore radi vojne obuke, da bi po formiranju štabova planirali, organizovali i sa ostalim teroristima izvodili terorističke akcije u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja i bezbednosti tadašnje SRJ”, navodi se u službenoj belešci.

Pravnosnažnim rešenjima o sprovođenju istrage tada je utvrđeno da je OVPMB izvodio napade na pripadnike MUP-a Srbije i Vojske Jugoslavije, na civilno stanovništvo i njihovu imovinu, kao i na pripadnike albanske nacionalnosti – lojalne građane, „kojom prilikom su izazivali opasnost za život većeg broja osoba i naneli štetu većih razmera, te da su ovakvim aktima nasilja stvorili osećanje nesigurnosti kod građana, iz čega proizilazi i da su razni napadi prema civilnom stanovništvu pa i vršenje ubistava (opisano je nekoliko slučajeva), koji bi inače eventualno mogli da predstavljaju ratni zločin, tretirani kao teroristički napadi”.

Za sve radnje koje su navedene u rešenjima za sprovođenje istrage, okrivljenima je data amnestija na osnovu Zakona o amnestiji, koji je donet 3. jula 2002. godine. To je tada bila politička odluka, zbog smirivanja tenzija na jugu Srbije. U službenoj belešci se navodi da su ti sukobi okončani sporazumima, posredstvom predstavnika NATO-a.

Zaključeno je tada da su osumnjičeni Sevdai Emerlahi, Nedir Sahedini, Šerif Abdili, Mustafa Limani i Eljhami Salihi obuhvaćeni amnestijom.

Ipak, kažu u tužilaštvu, dalje bi se mogli krivično goniti samo oni pripadnici OVPBM koji su tokom terorističkih akcija neku osobu sa umišljajem lišili života jer bi tada postojali elementi krivičnog dela –najteži oblik terorizma za koje Zakonom o amnestiji iz 2002. godine nije data amnestija.

Štaviše, upućeni u ovaj slučaj kažu da petorica osumnjičenih nisu sada puštena iz pritvora zbog ranije amnestije, nego zbog toga što su „prestali razlozi za pritvor”, kao i da su istražne radnje i dalje u toku.

Ostaje, ipak činjenica da je u ovom slučaju došlo do spleta okolnosti u kom MUP Srbije nije „bio obavešten” da su okrivljeni ranije amnestirani, pa kad je hapšenje sprovedeno, pravosudni organi su bili „iznenađeni” saznanjem, od samih okrivljenih i proverom u vranjskom sudu, da nešto ne štima a onda, kad je „pukla bruka” utvrdili su da su navodi uhapšenih – tačni.