Кремљ на истоку

Од како се Владимир Путин вратио у Кремљ, не и на власт, јер је 13 година није испуштао, стрелица руске спољнополитичке бусоле указује правац Истока.

Својевремено драгоцени савезник Запада, чија је прагматска политика током два претходна председничка мандата била хваљена због осетљивости на глобалне проблеме, постаје препрека. Испоставља се да је интеграција са Западом отежана растућим недостатком контроле његове ауторитарне власти на унутрашњем плану.

„Контрареволуционар се вратио у Кремљ”, разочарано је писао „Шпигл”, одражавајући уверење западних престоница да политика према Русији, вођена под слоганом „промена приближавањем”, није Путина мотивисала на демократске реформе које су се од њега очекивале.

Можда се и зато човек који је Русију драматично ојачао током последње деценије све више окреће истоку. Његовој „економској дипломатији”, чији је циљ обнова руске привреде, више погодује Азија.

Корекција руских стратешких приоритета детектује се на основу „дипломатије симбола и сигнала”,коју Путин веома активно примењује од како је инаугурисан 7. маја. То потврђује каталог његових потеза за мање од месец дана.

Прво је глатко, дипломатски неуобичајено, одбио да оде у САД како би се са Бараком Обамом састао на самиту Г-8. Демонстрирао је незадовољство америчким противракетним штитом у Европи,на коме Обама и даље инсистира. Противи се америчкој „опсесији” идејом апсолутне нерањивости, „утопијског концепта који подразумева апсолутну рањивост свих других”, како пишу РИА новости.

У време када је, „због презаузетости”, отказао пут за Кемп Дејвид, нашао је време да се састане са председницима Киргистана, Узбекистана, Таџикистана, Казахстана, Белорусије и Украјине, са онима који га не оптужују за мањкавост демократичности његове владавине.

Самит Организације колективне безбедности била је потврда Путинове амбиције да створи неки свој НАТО и покуша да окупи ове махом ауторитарне и полуауторитарне режиме. Све у склопу идеје евроазијске уније Русије, Белорусије и Казахстана,коју је први пут лансирао у тексту за „Известија” прошле године.

Није необично да га је прво путовање одвело за Минск. Готово прст у око Западу,који Белорусију доживљава као редак европски бастион неслобода, а председника Александра Лукашенка као последњег европског диктатора.

Све је то истовремено било пропраћено обновљеном подршком НАТО да за своје линије снабдевања у Авганистану користи град Уљановск на Волги, као и потписивањем председничког декрета о приватизацији великих државних предузећа, ван енергетског сектора, до 2016.

Уз овај сигнал упућен страним инвеститорима, показујући да му је Европа важнија од Америке, у петак је посетио Немачку, одмах потом и Француску. Данас и сутра је у родном Санкт Петерсбургу домаћин 29. самита ЕУ и Русије.

Ту је онда и Индија и Кина,у коју Путин путује ове недеље. Пекинг је Москви важан не само економски већ и политички, као ослонац на глобалној сцени преко кога ће, рецимо, блокирати да Запад у Сирији понови либијски сценарио. Потом иде у Казахстан.
Колекција ових потеза наговештава приоритете Путинове спољне политике. За разлику од глобалних амбиција које је имао у прва два мандата, сада се окреће суседима.

Не мислим да Путинова агенда значи покушај поновног стварања СССР-а. Као што не мислим да је спољна политика Турске вођена „неоосманском” жељом обнове империје. Пре се ради о трагању за алтернативом ЕУ – према којој је Путин одувек био сумњичав, а у време кризе зоне евра,несумњиво много више.

Управо је европска криза Русији отворила шансе на просторима бившег совјетског региона које она не би да пропусти. Савезништво са Лукашенком или казахстанским Нурсултаном Назарбајевим даје Путину аргументе у понекад тешким дијалозима са ЕУ, док Кинезима шаље поруку да Русија није оно што је била и да жели снажно присуство у Азији.

Отворене су и интеграционе перспективе према Украјини која тешко да може да очекује неку помоћ ЕУ док је Јулија Тимошенко у затвору. Ту је Путин.

Европа, Немачка посебно, су му важни,јер је ЕУ и даље највећи трговински партнер. Но, то је већ део константи руске спољне политике. Користећи статус у Савету безбедности, нуклеарни арсенал и растући економски потенцијал, Русија пре свега жели да буде равноправан партнер са Западом.

Чињеница је да су у ЕУ – посебно Пољска, земље Балтика или Данска – последњих пет година ублажили свој став према Русији. Консензус би могао да се дефинише ставом да ЕУ треба да ради са Москвом а не против Москве.

Променила се и Русија. Уместо традиционалних савезника, попут Француске или Немачке, прихватила је ЕУ као целину и само у последње три године потписала 18 билатералних уговора о економској сарадњи са разним чланицама уније. Политичка и бизниселита Русије свесна је да модернизације нема без најбољег партнера – ЕУ.

Да ли ће се овај релативни мир очувати Путиновим повратком? Не по аутоматизму,јер ће спољну политику одређивати унутрашња збивања.

Порука Западу је отприлике следећа: пустите нас да газдујемо у нашој „сфери привилегованих интереса”, како је Дмитри Медведев дефинисао простор бивших совјетских република, па вам нећемо правити проблеме. Можда ће западни лидери то и прихватити, као што су се својевремено сагласили са доктрином Леонида Брежњева, али дугорочно би се ривалство само увећавало.

Путинов политички пројекат, попут кинеског, умногоме почива на идеји „развој без демократије”. Он је, без обзира на серију демонстрација, уверен да је то најефикаснији начин да Русија покаже сопствену моћ. Не обазире се на чињеницу да у Пекингу сазрева закључак да је постојећи политички рам преузак за привредни раст и да су политичке реформе неопходне.

Историја међутим учи да се, кад год су Руси излазили на улице, то није добро завршавало по власт. Цар Николај Други морао је 1917. да абдицира после уличних протеста који су отворили врата бољшевичкој револуцији.

СССР, који је деловао као несаломљиви монолит, распао се 1991,када су стотине хиљада људи изашле да би се супротставиле покушају удара,тврде старе гарде против перестројке Михаила Горбачова.

Да ли је сада Путин на реду, како би волео Запад,пројектујући сопствене жеље на Покрет „Окупирај Абај”, назван тако по московском споменику песнику Абају Кунунбајеву који се из обскурности уселио на интернет,као локација окупљања Путинових противника?

Нема сумње да се Руси тешко одлучују на промене. Уз доста разлога: када је скинута апсолутистичка монархија, стигла је још деспотскија форма апсолутизма. Када је оборен социјализам, приватизације Бориса Јељцина и владавина корумпираних олигарха завиле су у црно милионе Руса.

Путинови противници, одлучни да „политику врате у Русију”, нису пролазни феномен. Новостворено политичко ривалство пре ће нарастати него што ће нестати. Иако је, засада, систем који је створио Путин далеко од нестабилности, Кремљ ће бити веома опрезан у спољној политици.