Србија добила летеће спасиоце

Инструктори Горске службе спасавања (ГСС) Србије Данко Медић и Никола Марковић први су спасиоци у Србији који су добили међународно признати сертификат за евакуацију повређених помоћу хеликоптера у лету. Они су недавно у Хрватској, на литицама Мосора код Сплита, завршили четвородневни курс одржан у организацији ГСС Швајцарске и водећег светског хеликоптерског тима за спасавање „Ер Цермат”.

– Пилот ове фирме, специјализоване за спасавање из ваздуха, који је управљао хеликоптером коришћеним на обуци, има 12.000 сати налета и искуство евакуације на Хималајима са надморске висине од 6.900 метара. Користили смо уже дужине 25 метара које је било фиксирано за хеликоптер – каже Медић, члан ГСС са 15 година искуства.

Швајцарци имају највише искуства у тој врсти спасавања, будући да се свакодневно на неприступачном терену у Алпима хеликоптерима обављају такви и слични задаци. У Србији би се, каже Медић, спасавање из хеликоптера са ужетом на коме се налазе спасиоци такође могло изводити у планинама, али и за евакуацију повређених из шуме где хеликоптер не може да слети, или са неприступачних зграда.

– У Хрватској је уређен систем за медицинску евакуацију војним хеликоптером МИ-8, у тим посадама увек је и један припадник ГСС-а. У Србији бисмо морали да користимо хеликоптере МУП-а или ВС, али такву сарадњу би требало јасно дефинисати – објашњава Медић.

Горска служба спасавања управо и ради на стварању правног оквира за такве и сличне спасилачке задатке, али и, генерално гледано, за уређење свог положаја у домаћем систему за реаговање у ванредним ситуацијама. Ђорђе Вдовић, портпарол ГСС-а, објашњава да ће ГСС, у договору са Планинарским савезом Србије, постати независно правно лице с тим што ће савез задржати оснивачка права, имајући у виду заједничку историју од 1954. године када је ова служба настала.

– Наша замисао је да се положај ГСС-а регулише посебним законом, отворени смо за разговор о томе са свим заинтересованим институцијама. Желели бисмо да нас држава препозна као партнерску организацију од значаја и да се, уз разумевање за економске могућности, обезбеде бар минимална средства за наше функционисање. Наши чланови су волонтери, спасавањем се баве у слободно време. У суштини би то тако и остало, јер је скупо обучавати и плаћати професионалне спасиоце са неприступачних терена. Неопходно је неколико професионално ангажованих људи у нашем штабу, који би били на сталној вези са другим институцијама, тражили расположиве чланове ГСС-а спремне да одмах крену на задатак, организовали припрему опреме и обављали друге неопходне послове. У најбоље организованим Горским службама спасавања у свету је тако, нуклеус чине професионалци, сви остали су волонтери – каже Вдовић.

Помака у том погледу је већ било: у законима који регулишу реаговање у ванредним ситуацијама помиње се ГСС, добијен је новац за куповину комбија за превоз спасилачких тимова ГСС-а и успостављена је добра комуникација са Сектором за ванредне ситуације МУП-а. У Хрватској су отишли и даље, данас ГСС у овој земљи ради по посебном закону, имају статус независне службе која је делимично на буџету. Од државе добијају милион евра годишње.

Марко Чалија, члан начелства ГСС-а, каже да ова служба има своје станице у Београду, Крушевцу, Бољевцу, Књажевцу и на Златибору. Укупно око 200 активних чланова. Међутим, „станице” се заправо налазе у становима припадника ове службе.

– Такав положај никога од нас није поколебао да се ангажује зимус, током ванредне ситуације због обилних снежних падавина. Чак су се у неким градовима појавили људи који су пре доста времена завршили обуку код нас и укључили се у акције. Радимо на ширењу и учвршћивању те мреже, и то све волонтерски – каже Чалија.

На терену је препознат значај ГСС-а, у том смислу добар је пример из Бољевца где је МУП Србије тамошњем спасиоцу ставио на располагање „ладу ниву”, а обезбеђен је и простор за смештај опреме. Али, да не би све зависило од добре воље, и да би систем увек био ефикасан, ипак је неопходно створити добар правни основ за деловање ГСС-а.

Милан Галовић