Успешан трик је као техно хит

Београдским илузионистима треба простор где би редовно одржавали представе и лично сањам о својој сцени, о свом кабареу – каже мађионичар Игор Трифунов који је недавно победио у дисциплини манипулација на Међународном конгресу мађионичара у Бечу.

Његов тријумф у најтежој дисциплини на такмичењу уједно је и највећи успех који је један српски илузиониста постигао на интернационалном надметању. Трифунов (39) је још као школарац почео да свраћа у радње са реквизитима и сам учи трикове са картама, лоптицама и коцкицама да би крајем деведесетих загазио у професионалне воде. Пробио се ТВ серијалом „Игорова улична магија” као и представом „Игоров магични шоу” у Дому омладине. И раније је освајао награде, али је признање у Аустрији његов највећи досадашњи успех.

– Манипулација је најтежа дисциплина, јер не рукујете реквизитима, већ само обичним предметима – каже наш саговорник.

– Морате да скренете пажњу публике и убедите је да присуствује магији. Тај наступ био је моја тачка, а не само скуп појединачних трикова.

Око 400 мађионичара учествовало је на скупу у Бечу који је, објашњава Трифунов, не само такмичење већ и место на коме се похађају семинари, посматрају колеге, продају и купују реквизити и учи о новим трендовима.

– Тренд је исти годинама уназад, а то је да публика цени спектакл. Као што у музици брза песма постане хит, тако се и у нашој струци људима најпре допадне спектакл са, на пример, нестајањем мађионичара са сцене.

Жири на такмичењима цени вештину, технику и способност учесника да убеде публику да стварно присуствује магији.

– Струка вреднује рафинираност, али највећи успех су постигли људи који су знали како да направе спектакл. Тако су најпознатији, али не и највећи мађионичари, Худини и Дејвид Коперфилд.

Посматрање наступа ових и других илузиониста један је од начина да млади савладају хокус-покусе. То је занат који се учи самостално уз помоћ приручника и реквизита, али за који је у свакој професионалној верзији потребна помоћ искусног мађионичара. Тај пут је прешао и Трифунов развијајући таленат уз Љубу Бугарчића.

– Морао сам да савладам и друге сценске вештине, режију и драматургију. То саветујем и млађим колегама. Посебно се цени оригиналност, јер онај ко понавља стари трик не може да победи макар био и једини такмичар.

Трифунов није једини, али јесте један од ретких мађионичара у Београду који жива од овог посла. Каже да све скупа са аматерима, у Србији нема више од 50 илузиониста.

– Немамо праву сцену. Манипулацију са којом сам победио у Бечу још нико није видео у Србији јер немам где да је изведем. Радим на томе да се то промени. Данашњи најбољи мађионичари наступају у Дизниленду и Лас Вегасу или имају свој кабаре.

У међувремену ће мешати карте, гутати куглице и стварати голубове пред још увек малом публиком, често и најмлађом коју, каже, уопште није тешко омађијати јер њихов свет изврне наглавачке. Његов највећи обожавалац је његов шестогодишњи син Петар, који воли да долази на све татине представе.

– Није ми тешко да радим са децом. Клинци су таман научили како функционише свет и фасцинантно им је кад од мене виде да све може да буде и сасвим супротно.

----------------------------------------------

Под заставом Аустрије

Српски мађионичари су малобројни због чега немају удружење. За Трифунова је то значило да није могао да се надмеће на бројним такмичењима која траже припадност националним асоцијацијама.

– Ове године нећу моћи на светско првенство у Лондону. Ипак, преко словеначких клубова сам постао члан и аустријске асоцијације тако да ћу следеће године ићи на шампионат, али као члан аустријског тима.