Без уранијумског страшила

Књажевац – Крајем минулог јануара медији су се поново огласили поводом полицијског саопштења да је у напуштеном руднику уранијума у књажевачком селу Габровница, код Калне, у исеченом металном отпаду установљена прекомерна доза опасног зрачења. отпад је заустављен на македонској граници, а затим су полиција и еколошки инспектори реаговали по службеној дужности. На мети су се нашли и одговорни људи из београдског Института за технологију нуклеарних и других минералних сировина и против тројице најодговорнијих поднете су кривичне пријаве.
Од "осумњиченог" помоћника генералног директора института смо у Зајечару и дознали да је он, заједно са Винком Ђошићем, шефом одржавања постројења у Институту, кренуо у Књажевац како би се са представницима тамошње локалне власти договорио о представљању и реализацији пројекта санације рудника и хидролошког постројења у Габровници, а све да би се Габровница и Кална, у општем интересу, коначно демистификовале као велика опасност по тамошњи живаљ и будуће туристе у проласку до туристичког центра "Бабин зуб" на Старој планини. Изградња је у пуном јеку и званично се наговештава да ће центар у наредној деценији бити највећа инвестиција у Србији, вредна око 700 милиона евра.

Помоћник директора, Милан Бабић, инжењер хемијске технологије, каже да је његовом београдском Институту "врућ кромпир" напуштеног књажевачког рудника, чијим отварањем је 1963. године наговештен неслућен препород целе источне Србије, утрапљен 1971. године. Велика савезна инвестиција Југославије, увијена у конспиративност, убрзо је као промашај (о коме се мало причало) уступљен "на старање" тек основаном институту. државни институт није тада, а ни годинама касније, добио ни "ћораве банке" да наслеђено и прописно конзервира. Сва опрема стављена је под кључ, а улаз у рудник зазидан. Једино су контроли измицале приче страве и ужаса, како, наводно, у глуво доба ноћи у рудник стижу камиони са загонетним товаром и како га тамо истоварају људи у скафандерима.

Прва узбуна "прокључала" је 1986. године, када су стручњаци Института овде експериментисали са оловним хлоридом из Трепче. Појавио се "сумњив" дим из постројења и – завладала је паника. Постало је још драматичније када су у Габровници, тада, почеле да скапавају пчеле. Да ли од "радиоактивног дима" или од пчелиње заразе, неразјашњено је. неразјашњено је и како је у круг напуштеног рудника 1993. године стигло 11 буради са 300 килограма "нискорадиоактивног материјала". Ипак, и у првом и у другом случају одговорни из "осумњиченог" Института успели су да се одбране пред судом.

– Укидањем Савезне комисије за нуклеарну енергију, 1966. године, урушио се и амбициозни савезни нуклеарни програм и требало је наћи жртву за наследника напуштеног рудника – каже Бабић. – Тако је тајанствени рудник под шифрованим називом "предузеће број 3" дато у власништво најпре Скупштини општине Књажевац, до 1971. године, а потом нашем институту.

Све је тада, каже инжењер Бабић, било шифровано. Тако је било и 1977. године, када је млади инжењер Бабић први пут стигао у Габровницу. Чуо је тада како је један стари техничар, већ одавно у пензији, рекао некоме: "Гледај, ено Благоја у трави". Новопридошли стручњак био је збуњен, све док му нису објаснили да је "Благоје" шифра за уређај аутоклав који се употребљава за лужење под притиском. уран је имао шифру "Мика".

Много шта је дуго скривано од јавности, сећа се сада Милан Бабић. Тако нико није знао и да је Брезова река, која протиче кроз Габровницу, 1970. године пробила флотацијско јаловиште и сав материјал однела у Трговишки Тимок. из прича старијих стручњака сећа се Бабић, реч уран први пут у Савезној скупштини изговорио је Александар Ранковић, 1961. године, када је требало да се отвори рудник код Калне.

– за ову сечу отпадног гвожђа и ову трећу узбуну нисмо криви ми из београдског Института – објашњава инжењер Бабић. – Уговор о сечењу отпадног материјала књажевачка фирма није потписала са нама већ са књажевачком Фабриком мотокултиватора, која од 1979. и 1984. године, према уговорима, дели простор са нама у кругу напуштеног рудника. Старо гвожђе сечено је у њиховом делу рудничког круга, а нас су, у ствари, неопрезно увукли у све то.

Београдски Институт жели трајни споразум и сарадњу са књажевачком локалном самоуправом. Према сачињеном пројекту који треба реализовати обостраним финансијским учешћем и уз помоћ државе. Свима треба да је у интересу да се нико више на том подручју не плаши радијације. Зато су Милан Бабић и Винко Ђошић кренули у Књажевац. Уговорен им је сусрет са Дамиром Петровићем, председником СО Књажевац. Већ у марту требало би да почну трибине о напуштеном руднику и постројењима.

У најкраћем, инвестиција у пројекат београдског Института, иза које, потписом, стоји проф. др Синиша Милошевић, директор ове установе, вреди укупно милион и 850 хиљада динара и све би могло бити окончано до краја идуће године, као што светски прописи налажу. Одговор на пројекат очекује се и од Министарства за науку и технологију, још од августа прошле године. саговорник нам каже да нема ни једног јединог разлога да пројекат буде одбијен. Треба, вели, да је свима стало да Стара планина, очуване природе на огромном пространству, буде привлачна будућим туристима. Време је да, коначно, одзвони уранијумском страшилу.

Стручњаци кажу да улог у пројекат није велики. Свакоме ће, кажу они, дефинитивно постати јасно да Габровница није ни мало опасна као што се неупућенима чини. Ово подручје, кажу стручњаци, није контаминирано опасним вештачким радионуклеидима. И сва мерења до сада су то показала. Реч је о природним материјалима, какви постоје откако је света и века, и у Габровници, а и на још десетак места у Србији, где је својевремено истраживан уранијум.