Етикета у годинама

Превише је предрасуда међу младима у односу на најстарије грађане, почев од оних да су „досадни”, „излапели”, „неспособни”, „џангризави”, „болесни”, „терет – колико треба пара за њихове пензије”... Ова веровања се користе да би се оправдала дискриминација и подређивање на основу година. Недавно, приликом представљања Публикације Центра за демократију „Старији радници – неки на послу, а неки ни посла ни пензије”, чули смо да је међу милион незапослених у Србији, више од 190.000 оних који су старији од 50 година, а међу њима је 120.000 жена. Ти људи су поднели највећи терет транзиције, јер чине више од половине отпуштених. Да ли су сви они неспособни да раде, да би после двадесет-тридесет година рада остали без посла, а да не могу поново да се запосле код нових послодаваца или фирми? Не, не ради се о неспособности, јер познато је да старији радници имају и знање и богато искуство, које им омогућава да лакше обаве послове, а било би и драгоцено за млађе. Лојалнији су послодавцу и ређе их мењају, ређе изостају с посла... Пре бих рекла да се ради о својеврсној дискриминацији на основу година старости.

Често чујемо да је број пензионера готово изједначен с бројем запослених и да се из буџета издваја да би се њима исплатиле пензије. Као да су пензионери криви што су пензионери и што их је толико, а није проблем у томе што је мали број запослених и што је код нас веома слаба понуда радних места. Нису пензионери криви што нема довољно новца за исплату пензија или што оне нису веће, па тако подједнако испаштају и они који су радили пун радни век и они који су у „инвалидској пензији”, а и да нису баш инвалиди. А када већ приме ту пензију, да ли је они изнесу из земље – потроше на путовања по белом свету, или пошаљу својој деци и унуцима у иностранству? Не, највећи део пензије одмах врате у државну касу, плаћају рачуне и дажбине држави, а од остатка неретко издржавају децу и унуке који живе у Србији, а не раде. Дакле, пензионери никако не могу бити терет.

У којој мери је неравноправан положај старијих у систему здравствене заштите најбоље илуструје податак да су одељења која су специјализована за те пацијенте минималних капацитета или их уопште нема, иако су више од 70 одсто пацијената особе у познијим годинама. Анкете показују и да је 78 одсто свршених студената медицине недовољно едуковано за рад са старијима. У средњим медицинским школама једна је анализа показала да се само на три часа у току школовања разматрају питања старости и старења.

Зашто су рестриктивнији услови за старије за добијање банкарских кредита, или зашто се старијима ускраћује (отежава) путовање чињеницом да не могу да добију потврду о здравственом осигурању?

Ови примери дискриминације старијих јасно указују на недостатак међугенерацијске солидарности. Ако међугенерацијску солидарност посматрамо као двосмеран процес требало би да нас занима и како старији доживљавају млађе и како их третирају? Ништа мање предрасуда ни међу најстаријима, у односу на младе: „дрчни”, „бахати”, „нерадни”, „хоће паре без мотике”, „све знају”, „само седе по кафићима”... Наравно да се већини младих не могу „прикачити” овакве етикете, као ни поменуте већини старих.

Отуда је потребно радити на бољем упознавању, разумевању и сузбијању предрасуда и стереотипа са обе стране.

НГО Снага пријатељства - Аmity