Etiketa u godinama

Previše je predrasuda među mladima u odnosu na najstarije građane, počev od onih da su „dosadni”, „izlapeli”, „nesposobni”, „džangrizavi”, „bolesni”, „teret – koliko treba para za njihove penzije”... Ova verovanja se koriste da bi se opravdala diskriminacija i podređivanje na osnovu godina. Nedavno, prilikom predstavljanja Publikacije Centra za demokratiju „Stariji radnici – neki na poslu, a neki ni posla ni penzije”, čuli smo da je među milion nezaposlenih u Srbiji, više od 190.000 onih koji su stariji od 50 godina, a među njima je 120.000 žena. Ti ljudi su podneli najveći teret tranzicije, jer čine više od polovine otpuštenih. Da li su svi oni nesposobni da rade, da bi posle dvadeset-trideset godina rada ostali bez posla, a da ne mogu ponovo da se zaposle kod novih poslodavaca ili firmi? Ne, ne radi se o nesposobnosti, jer poznato je da stariji radnici imaju i znanje i bogato iskustvo, koje im omogućava da lakše obave poslove, a bilo bi i dragoceno za mlađe. Lojalniji su poslodavcu i ređe ih menjaju, ređe izostaju s posla... Pre bih rekla da se radi o svojevrsnoj diskriminaciji na osnovu godina starosti.

Često čujemo da je broj penzionera gotovo izjednačen s brojem zaposlenih i da se iz budžeta izdvaja da bi se njima isplatile penzije. Kao da su penzioneri krivi što su penzioneri i što ih je toliko, a nije problem u tome što je mali broj zaposlenih i što je kod nas veoma slaba ponuda radnih mesta. Nisu penzioneri krivi što nema dovoljno novca za isplatu penzija ili što one nisu veće, pa tako podjednako ispaštaju i oni koji su radili pun radni vek i oni koji su u „invalidskoj penziji”, a i da nisu baš invalidi. A kada već prime tu penziju, da li je oni iznesu iz zemlje – potroše na putovanja po belom svetu, ili pošalju svojoj deci i unucima u inostranstvu? Ne, najveći deo penzije odmah vrate u državnu kasu, plaćaju račune i dažbine državi, a od ostatka neretko izdržavaju decu i unuke koji žive u Srbiji, a ne rade. Dakle, penzioneri nikako ne mogu biti teret.

U kojoj meri je neravnopravan položaj starijih u sistemu zdravstvene zaštite najbolje ilustruje podatak da su odeljenja koja su specijalizovana za te pacijente minimalnih kapaciteta ili ih uopšte nema, iako su više od 70 odsto pacijenata osobe u poznijim godinama. Ankete pokazuju i da je 78 odsto svršenih studenata medicine nedovoljno edukovano za rad sa starijima. U srednjim medicinskim školama jedna je analiza pokazala da se samo na tri časa u toku školovanja razmatraju pitanja starosti i starenja.

Zašto su restriktivniji uslovi za starije za dobijanje bankarskih kredita, ili zašto se starijima uskraćuje (otežava) putovanje činjenicom da ne mogu da dobiju potvrdu o zdravstvenom osiguranju?

Ovi primeri diskriminacije starijih jasno ukazuju na nedostatak međugeneracijske solidarnosti. Ako međugeneracijsku solidarnost posmatramo kao dvosmeran proces trebalo bi da nas zanima i kako stariji doživljavaju mlađe i kako ih tretiraju? Ništa manje predrasuda ni među najstarijima, u odnosu na mlade: „drčni”, „bahati”, „neradni”, „hoće pare bez motike”, „sve znaju”, „samo sede po kafićima”... Naravno da se većini mladih ne mogu „prikačiti” ovakve etikete, kao ni pomenute većini starih.

Otuda je potrebno raditi na boljem upoznavanju, razumevanju i suzbijanju predrasuda i stereotipa sa obe strane.

NGO Snaga prijateljstva - Amity