На прагу пропасти

Пре нешто мање од годину дана разговарао сам са једним од твораца домаће економске политике и стратега наших европских интеграција. Чинило ми се тада да је суштина нашег иначе неформалног и приватног разговора била његова потреба да се увери колико је супериоран у својој економској експертизи и, за разлику од мене, политички нехендикепиран.

„Шта мислиш, који је наш највећи проблем?”, питао је. „Мислим да је то чињеница да сте неспремно дочекали економску кризу, задужили сте земљу за још пет милијарди евра, а посао је изгубило пола милиона људи.” „Бесмислица!”, одвратио је презриво, „прво, нисмо се толико задужили, а и задуженост се гледа по томе колики је њен удео у БДП-у, е ту смо бољи од свих суседа. Погледај само Хрватску...”. „Хрватска је победила у рату, изградила путеве, има виши стандард, приходе од туризма, на прагу је чланства у ЕУ, коначно имала је и прилике да се задужује десетак година дуже од нас...”, нисам се дао.

„Глупости...”, већ је губио стрпљење због моје приглупости – „Море, нафта, природни ресурси... све то демобилише и слаби отпорност привреде и спремност државе... наши су државни и административни капацитети зато знатно већи...” Да га не бих повредио неким циничним коментаром или ироничним изразом лица питао сам: „Заиста, колико смо се задужили током протекле три године?” „Четири и по милијарде евра”, одговорио је поносно, као да је тај новац на име пореза уплатио „Фијат”. Месец-два касније, дуг који је направљен за време још увек актуелне владе, попео се на 5,7 милијарди евра. Непуну годину касније обавештени смо да задуженост покрива скоро 55 одсто БДП-а. Већ су се јавили стручњаци који тврде да можемо да се задужујемо до 65 одсто.

Наравно, пред изборе смо доживели да плате државних службеника и пензије буду повећане. Динар је пао у инфлаторни амбис. Сада овај мој познаник јечи да треба бити одговоран и озбиљан, али ми се чини да то ради само зато да би убрзао формирање владе на чијој се групној фотографији види у својој најважнијој, а можда и јединој, визији.

Навикли смо на велике кризе и немогуће изборе. Контролисана пропадања и планско раскућивање државе током протеклих деценија – у распаду југословенског тржишта, санкцијама, рату, Милошевићевој диктатури, транзицији са ауторитарним цртама – донела су веровање да је пропаст у суштини немогућа. Важно је само завладати на народном страху и обогатити се на људској похлепи.

Зато можда није најважније које мере ће нова влада применити да извуче државу из кризе. Јасно је да ће те мере бити половичне и вероватно је да неће имати очекивани успех. За озбиљну борбу потребни су не само програм и стратегија, већ и уверења, морал и базични патриотизам. Пошто тога нема, овде ћемо морати да чекамо да држава дође у позицију Грчке и Аргентине, када ће, како то обично бива, поред буџета можда банкротирати и демократија. Данас владајуће странке спомињу повећање ПДВ-а, али се не досећају да сломе монополе и наплате дугове милијардерима који су богатство стекли на моћи да не плате. Њихови „левљи” партнери „прете” ММФ-у и Светској банци, који су им били добри када су у кризи одржавали животни стандард и владу која је морала да преживи пун мандат па макар Србија умрла. Опозиција говори о чаробном Закону о јавним набавкама (којим је могуће уштедети тек део потребног новца), смањују број министарстава али се не присећају безбројних агенција (где би иначе запослили своју гладну клијентелу). Али и то је боље од канала Морава–Вардар (три пута дужег од Суецког канала), тридесет милијарди које ће инвестирати Кина или десет које би позајмила Русија (само да Путин тетки однесе лек)...

Данас би можда највише требало да брине кратко памћење... Да ли још увек живи логика према којој је приватизациони приход требало поделити као бесплатне акције између пет милиона грађана Србије? У земљи у којој је пензиони фонд пред пропашћу, а више се новца изда за пензије него заради за плате, постоји економиста-реформиста-политичар који је 2006. узвикивао „А сада, паре за народ!” Шта је са „Националним инвестиционим планом”? Покренут је гламурозно. Динкић тада рече да је и Тесла задужио свет а није тражио да га зато награде или му признају откриће. Имали смо и министре за НИП. Народ је НИП оценио као језиву појаву. „Боље грип него НИП...” певали су у време свињске пошасти. Ипак, данас је време да се запитамо где су дивиденде, где порески приходи, где зараде од тих инвестиција? Требало је да прође само неколико година да од „ирског модела” остану само политичари који се праве Енглези.