Na pragu propasti

Pre nešto manje od godinu dana razgovarao sam sa jednim od tvoraca domaće ekonomske politike i stratega naših evropskih integracija. Činilo mi se tada da je suština našeg inače neformalnog i privatnog razgovora bila njegova potreba da se uveri koliko je superioran u svojoj ekonomskoj ekspertizi i, za razliku od mene, politički nehendikepiran.

„Šta misliš, koji je naš najveći problem?”, pitao je. „Mislim da je to činjenica da ste nespremno dočekali ekonomsku krizu, zadužili ste zemlju za još pet milijardi evra, a posao je izgubilo pola miliona ljudi.” „Besmislica!”, odvratio je prezrivo, „prvo, nismo se toliko zadužili, a i zaduženost se gleda po tome koliki je njen udeo u BDP-u, e tu smo bolji od svih suseda. Pogledaj samo Hrvatsku...”. „Hrvatska je pobedila u ratu, izgradila puteve, ima viši standard, prihode od turizma, na pragu je članstva u EU, konačno imala je i prilike da se zadužuje desetak godina duže od nas...”, nisam se dao.

„Gluposti...”, već je gubio strpljenje zbog moje prigluposti – „More, nafta, prirodni resursi... sve to demobiliše i slabi otpornost privrede i spremnost države... naši su državni i administrativni kapaciteti zato znatno veći...” Da ga ne bih povredio nekim ciničnim komentarom ili ironičnim izrazom lica pitao sam: „Zaista, koliko smo se zadužili tokom protekle tri godine?” „Četiri i po milijarde evra”, odgovorio je ponosno, kao da je taj novac na ime poreza uplatio „Fijat”. Mesec-dva kasnije, dug koji je napravljen za vreme još uvek aktuelne vlade, popeo se na 5,7 milijardi evra. Nepunu godinu kasnije obavešteni smo da zaduženost pokriva skoro 55 odsto BDP-a. Već su se javili stručnjaci koji tvrde da možemo da se zadužujemo do 65 odsto.

Naravno, pred izbore smo doživeli da plate državnih službenika i penzije budu povećane. Dinar je pao u inflatorni ambis. Sada ovaj moj poznanik ječi da treba biti odgovoran i ozbiljan, ali mi se čini da to radi samo zato da bi ubrzao formiranje vlade na čijoj se grupnoj fotografiji vidi u svojoj najvažnijoj, a možda i jedinoj, viziji.

Navikli smo na velike krize i nemoguće izbore. Kontrolisana propadanja i plansko raskućivanje države tokom proteklih decenija – u raspadu jugoslovenskog tržišta, sankcijama, ratu, Miloševićevoj diktaturi, tranziciji sa autoritarnim crtama – donela su verovanje da je propast u suštini nemoguća. Važno je samo zavladati na narodnom strahu i obogatiti se na ljudskoj pohlepi.

Zato možda nije najvažnije koje mere će nova vlada primeniti da izvuče državu iz krize. Jasno je da će te mere biti polovične i verovatno je da neće imati očekivani uspeh. Za ozbiljnu borbu potrebni su ne samo program i strategija, već i uverenja, moral i bazični patriotizam. Pošto toga nema, ovde ćemo morati da čekamo da država dođe u poziciju Grčke i Argentine, kada će, kako to obično biva, pored budžeta možda bankrotirati i demokratija. Danas vladajuće stranke spominju povećanje PDV-a, ali se ne dosećaju da slome monopole i naplate dugove milijarderima koji su bogatstvo stekli na moći da ne plate. Njihovi „levlji” partneri „prete” MMF-u i Svetskoj banci, koji su im bili dobri kada su u krizi održavali životni standard i vladu koja je morala da preživi pun mandat pa makar Srbija umrla. Opozicija govori o čarobnom Zakonu o javnim nabavkama (kojim je moguće uštedeti tek deo potrebnog novca), smanjuju broj ministarstava ali se ne prisećaju bezbrojnih agencija (gde bi inače zaposlili svoju gladnu klijentelu). Ali i to je bolje od kanala Morava–Vardar (tri puta dužeg od Sueckog kanala), trideset milijardi koje će investirati Kina ili deset koje bi pozajmila Rusija (samo da Putin tetki odnese lek)...

Danas bi možda najviše trebalo da brine kratko pamćenje... Da li još uvek živi logika prema kojoj je privatizacioni prihod trebalo podeliti kao besplatne akcije između pet miliona građana Srbije? U zemlji u kojoj je penzioni fond pred propašću, a više se novca izda za penzije nego zaradi za plate, postoji ekonomista-reformista-političar koji je 2006. uzvikivao „A sada, pare za narod!” Šta je sa „Nacionalnim investicionim planom”? Pokrenut je glamurozno. Dinkić tada reče da je i Tesla zadužio svet a nije tražio da ga zato nagrade ili mu priznaju otkriće. Imali smo i ministre za NIP. Narod je NIP ocenio kao jezivu pojavu. „Bolje grip nego NIP...” pevali su u vreme svinjske pošasti. Ipak, danas je vreme da se zapitamo gde su dividende, gde poreski prihodi, gde zarade od tih investicija? Trebalo je da prođe samo nekoliko godina da od „irskog modela” ostanu samo političari koji se prave Englezi.