Вечити проблем са имигрантима

Од нашег специјалног извештача

Париз – Иако су имигранти ти који доприносе да је Француска једина земља Европе са позитивним природним прираштајем, званична политика је последњих пет година била отворено против њихове интеграције у друштво, док је економска криза додатно заоштрила питање њихове судбине.

Недавни избори у Француској су, као и другде по Европи, показали да су политички лидери на ту тему веома осетљиви и да попуштају јавности која на имигранте све чешће гледа као на оне који исушују последње изворе и представљају претњу ограниченим могућностима.

Бивши председник Никола Саркози инсистирао је на својој антиимиграционој реторици, укључујући и претњу да Француску извуче из зоне Шенгена која омогућава слободно кретање људи.

Тако је 2006. усвојен тзв. Саркозијев закон о имиграцији који, између осталих рестрикција, предвиђа крај аутоматског добијања француских докумената за имигранте.

Званични подаци показују да је сваки десети Француз рођен ван Француске. Највећи број долази из бивших француских колонија: Магреба – Мароко, Алжир и Тунис, супсахарске Африке и Азије. Европски емигранти најчешће долазе из Португалије, Италије и Шпаније.

Процена је да око 200.000 људи годишње морем, копном и ваздухом стигне у постојбину Гала. Око 100.000 срећника на „лутрији судбине” добије држављанство, док 30.000 имиграната не одсања свој француски сан већ се депортује у земљу порекла.

Елис Винсан, новинарка париског „Монда” која се бави проблемом имиграната, каже да је писање на ову тему веома осетљиво и да захтева оптималну дозу професионалне суптилности и праве мере политичке коректности.

„Француско јавно мњење веома је подељено око те теме, па када пишем о овом феномену стално морам да имам на уму да пишем и за имигранте и за рођене Французе. Примера ради, ако добијем податак о томе да већину кривичних дела чине имигранти, морам да водим рачуна о томе како ћу да интерпретирам тај податак.”

Француска, иначе, не води етничку статистику јер је у званичним документима забрањено „пребројавати” људе на основу њиховог порекла.

Истичући да је проценат мешаних бракова у Француској већи него у Сједињеним Америчким Државама, Елис Винсан сматра да је став јавности данас много либералнији о овом питању.

„Наравно да у турској заједници у Паризу постоје веома конзервативне породице које се снажно противе удаји за Француза, баш као што у делу француског друштва постоје снажни отпори према мешовитим браковима, али је став друштва у целини либералан.”

Већина аналитичара упозорава међутим да би било погрешно помислити да ће нови председник Оланд, без обзира на то што је социјалиста, унети радикалније ублажавање политичког отклона према имигрантима.

На питање како излази на крај са језичким недоумицама када пише о особама тамније пути, она каже да се у свакодневном говору одомаћио термин Афрофранцуз и додаје да боју коже експлицитно (не) спомиње у зависности од теме којом се бави.

„Када пишем политички текст, за особе тамније пути кажем да су из супсахарске Африке, а када пишем текст о моди користим термин ’црне жене’. Мислим да се више толико не зазире од тога да се особе са тамнијом бојом коже назову ’црнцима’. Чак постоји шминка за даме са тамнијом бојом пути која носи заједнички назив ’блек-ап’”, каже Винсанова.

Растућа нетолерантност према имигрантима не важи међутим када се ради о особама различите сексуалне оријентације. Став је прилично либералан. Сваке године у Паризу се одржава „Парада љубави” која има фестивалски карактер и на коју Французи не обраћају много (негативне) пажње.

Али, како је председник Оланд у предизборној кампањи обећао легализацију истополних бракова, о хомосексуалности ће се тек водити полемике.

„Левица је снажно против, десница је веома подељена о овом питању, али је занимљиво да се свега десет одсто притужби које се поднесу поверенику за заштиту равноправности односи на дискриминацију због различитог сексуалног опредељења”, каже Мари Белан, новинарка дневног листа „Ехо”.

Последњих неколико месеци води се јавна дебата о томе да ли на радном месту треба говорити о својој сексуалној оријентацији и да ли на пословне ручкове и вечере треба ићи са својим партнером или приватни живот треба оставити код куће. Још једна од дебата која заокупља Француску.