Večiti problem sa imigrantima

Od našeg specijalnog izveštača

Pariz – Iako su imigranti ti koji doprinose da je Francuska jedina zemlja Evrope sa pozitivnim prirodnim priraštajem, zvanična politika je poslednjih pet godina bila otvoreno protiv njihove integracije u društvo, dok je ekonomska kriza dodatno zaoštrila pitanje njihove sudbine.

Nedavni izbori u Francuskoj su, kao i drugde po Evropi, pokazali da su politički lideri na tu temu veoma osetljivi i da popuštaju javnosti koja na imigrante sve češće gleda kao na one koji isušuju poslednje izvore i predstavljaju pretnju ograničenim mogućnostima.

Bivši predsednik Nikola Sarkozi insistirao je na svojoj antiimigracionoj retorici, uključujući i pretnju da Francusku izvuče iz zone Šengena koja omogućava slobodno kretanje ljudi.

Tako je 2006. usvojen tzv. Sarkozijev zakon o imigraciji koji, između ostalih restrikcija, predviđa kraj automatskog dobijanja francuskih dokumenata za imigrante.

Zvanični podaci pokazuju da je svaki deseti Francuz rođen van Francuske. Najveći broj dolazi iz bivših francuskih kolonija: Magreba – Maroko, Alžir i Tunis, supsaharske Afrike i Azije. Evropski emigranti najčešće dolaze iz Portugalije, Italije i Španije.

Procena je da oko 200.000 ljudi godišnje morem, kopnom i vazduhom stigne u postojbinu Gala. Oko 100.000 srećnika na „lutriji sudbine” dobije državljanstvo, dok 30.000 imigranata ne odsanja svoj francuski san već se deportuje u zemlju porekla.

Elis Vinsan, novinarka pariskog „Monda” koja se bavi problemom imigranata, kaže da je pisanje na ovu temu veoma osetljivo i da zahteva optimalnu dozu profesionalne suptilnosti i prave mere političke korektnosti.

„Francusko javno mnjenje veoma je podeljeno oko te teme, pa kada pišem o ovom fenomenu stalno moram da imam na umu da pišem i za imigrante i za rođene Francuze. Primera radi, ako dobijem podatak o tome da većinu krivičnih dela čine imigranti, moram da vodim računa o tome kako ću da interpretiram taj podatak.”

Francuska, inače, ne vodi etničku statistiku jer je u zvaničnim dokumentima zabranjeno „prebrojavati” ljude na osnovu njihovog porekla.

Ističući da je procenat mešanih brakova u Francuskoj veći nego u Sjedinjenim Američkim Državama, Elis Vinsan smatra da je stav javnosti danas mnogo liberalniji o ovom pitanju.

„Naravno da u turskoj zajednici u Parizu postoje veoma konzervativne porodice koje se snažno protive udaji za Francuza, baš kao što u delu francuskog društva postoje snažni otpori prema mešovitim brakovima, ali je stav društva u celini liberalan.”

Većina analitičara upozorava međutim da bi bilo pogrešno pomisliti da će novi predsednik Oland, bez obzira na to što je socijalista, uneti radikalnije ublažavanje političkog otklona prema imigrantima.

Na pitanje kako izlazi na kraj sa jezičkim nedoumicama kada piše o osobama tamnije puti, ona kaže da se u svakodnevnom govoru odomaćio termin Afrofrancuz i dodaje da boju kože eksplicitno (ne) spominje u zavisnosti od teme kojom se bavi.

„Kada pišem politički tekst, za osobe tamnije puti kažem da su iz supsaharske Afrike, a kada pišem tekst o modi koristim termin ’crne žene’. Mislim da se više toliko ne zazire od toga da se osobe sa tamnijom bojom kože nazovu ’crncima’. Čak postoji šminka za dame sa tamnijom bojom puti koja nosi zajednički naziv ’blek-ap’”, kaže Vinsanova.

Rastuća netolerantnost prema imigrantima ne važi međutim kada se radi o osobama različite seksualne orijentacije. Stav je prilično liberalan. Svake godine u Parizu se održava „Parada ljubavi” koja ima festivalski karakter i na koju Francuzi ne obraćaju mnogo (negativne) pažnje.

Ali, kako je predsednik Oland u predizbornoj kampanji obećao legalizaciju istopolnih brakova, o homoseksualnosti će se tek voditi polemike.

„Levica je snažno protiv, desnica je veoma podeljena o ovom pitanju, ali je zanimljivo da se svega deset odsto pritužbi koje se podnesu povereniku za zaštitu ravnopravnosti odnosi na diskriminaciju zbog različitog seksualnog opredeljenja”, kaže Mari Belan, novinarka dnevnog lista „Eho”.

Poslednjih nekoliko meseci vodi se javna debata o tome da li na radnom mestu treba govoriti o svojoj seksualnoj orijentaciji i da li na poslovne ručkove i večere treba ići sa svojim partnerom ili privatni život treba ostaviti kod kuće. Još jedna od debata koja zaokuplja Francusku.