Умрети за Панчевац

Панчевачки мост, најуже саобраћајно грло Београда, до краја недеље, а вероватно и дуже, биће додатно придављено. Оштећење „чешља” који спаја две бетонске плоче свело је сву моторизовану силу која овим путем форсира Дунав на једну коловозну траку. Свима који сa леве обале крену у центар, ваља зору преварити, нарочито ако имају послодавца несклоног уважавању „више силе”. Уосталом, важно је да су здрави и живи, макар и закаснeли.

„’Оће ли да неко умре због тога”, да цитирамо део излагања Зорана Дробњака, в.д. директора „Путева Србије”, са прекјучерашње конференције за новинаре.

Држимо палчеве да полагања живота за спас „Панчевца” неће бити. И да ником неће устребати неизоставна медицинска помоћ у здравственим установама на десној обали Дунава.

Само на територији београдске општине Палилула, у 12 регуларних насеља (Борча, Овча, Крњача, Котеж, Ковилово, Падинска Скела...) има 88.000 душа по попису, а на броју знатно више. Само деце основношколског узраста има око 7.000, и пензионера је све више јер се многи из остатка Београда тамо селе по завршетку радног века. Честа су плућна обољења и заразе жутицом. Са своје стране реке, могу да рачунају на осам здравствених станица.

Зато је већ другог дана сужавања моста, портпарол Хитне помоћи др Нада Мацура с правом апеловала на панчевачке колеге да помогну колико могу.

Ето „шта је проблем ако се седам дана годишње поправља”, да одговоримо на реторичко питање в.д. директора Дробњака изречено на поменутој конференцији за новинаре.

Није оштећење „чешља” на „Панчевцу” само потврда оне народне да „где је танко, ту се и кида”. И није из пукотине процурела само неподношљива лакоћа промишљања в.д. директора Дробњака, утемељена на филозофији да по туђим леђима ни 70 дана није много. Из процепа на конструкцији процурео је и годинама тињајући спор у троуглу „Путеви Србије” – Железнице Србије – град Београд, на тему: ко газдује ћупријом на темељима негдашњег моста Краља Петра Другог? Из „Путева Србије” кажу: „Железнице Србије” задужене су за одржавање пруге и челичне конструкције, наш домен је – асфалт. „Железнице” оштро враћају лоптицу, прихватајући одговорност само за шине. Београд гледа овај „тенис” и – плаћа. Шест милиона евра, за прву фазу реконструкције, обављену крајем 2009. и почетком 2010 године. Упркос начелном договору да ће другу и трећу фазу финансирати Република Србија, односно АП Војводина, то никада није реализовано. Остали су само пројекти.

На питање да ли би, по узору на „Газелу”, и Панчевачки мост могао да се „утегне” новцем из иностраног кредита, надлежни подсећају да нас је ММФ већ жигосао као презадужене. И док је тако, нове позајмице са западне стране света нису много вероватне.

Е, то ће да потраје мало дуже од седам дана...