Највише је боле – људи

Открио сам ових дана још једну мени сродну душу у новинарском еснафу. Болује од исте болести која је код многих новинара прешла у хронично обољење названо – људи. И Наду Мијатовић, новинарку у пензији, највише боле – људи. Тешка, "неизлечива болест", која ју је опхрвала још почетком шездесетих година када је ушла у новинарство, не посустаје ни до дана данашњег.

– Откад сам у овој професији коју никада нисам сматрала рутинском, окренута сам људима и писању о њима. А тако је више од 45 година. Ништа ме на овом свету не може потрести као људска судбина. Стизала сам у крајеве где је Бог рекао "лаку ноћ", где је људски пад био толико дубок да готово спаса није било, где су људи спавали на новинама уместо пода, а опет у том гротлу је тињала нада и оптимизам. То је било фасцинантно

– говори Нада о прохујалим временима и својим јунацима овековеченим у књизи "Пасторчад живота", коју је Удружење новинара Србије 1973. године овенчало наградом "Светозар Марковић".

Нада Мијатовић је цео свој живот и писање посветила људима – било да су алкохоличари, наркомани, криминалци, болесници, проститутке, научници, музичари, филмске звезде, писци... И свакога од њих је гледала, слушала, разговарала са истом знатижељом.

– Будући да сам често ломила своје кости, много дана сам провела у болничком кревету. Слушала сам и гледала око себе болеснике, бележила њихове страхове, патње, размишљања, радосне тренутке. Задесила сам се у болници у време када се на телевизији приказивала популарна серија "Чикаго хоуп". Чула сам болеснике који су говорили да је штета што нема никога да запише њихове муке. То ме је навело да одмах, на корицама неког зидног календара, почнем да пишем књигу "Болница безнађа", која је објављена 2001. године – каже Мијатовићева.

Она се сећа и сусрета са генијалним Орсоном Велсом, режисером "Грађанина Кејна", који су критичари прогласили најбољим филмом свих времена. Велс је те 1962. године у Загребу снимао филм "Процес", по истоименом Кафкином роману. Незабораван је био и разговор са Албертом Сејбином, проналазачем вакцине против дечје парализе, који је 1953. године дозволио Југославији бесплатну широку примену овог драгоценог медикамента.

– Какав је то човек био, тај Сејбин! Питала сам га 1963. године, када је боравио у Београду, да ли је истина да су му заморчићи за испитивање делотворности вакцине на којој је радио били супруга, две кћеркице, па и он сам. Знате шта ми је одговорио: "А на коме да је испробам? Како да се уверим у апсолутну нешкодљивост вакцине? Није ли то неодговорност, несавесност, егоизам – ако удахнете живот неком проналаску и дате га на коришћење људима, а истим тим људима не можете мирне савести да кажете да нема бојазни, лек је сигуран, нешкодљив. Зато сам морао ја лично у то да се уверим, и моја жена, и моја деца" – ни после толико година Нада не скрива одушевљење тим научником који је победио опаку болест.

О Сејбину, глумцу Марчелу Мастројанију, писцима Ерскину Колдвелу, Ремарку и Јижију Лецу, пијанисти Артуру Рубинштајну, грчкој глумици Мелини Меркури и о многим нашим врхунским уметницима и спортистима Нада Мијатовић је недавно објавила књигу "Лицем у наличје", у издању "Веларта" из Београда.

Тако ће у разговору са славном пијанисткињом Моник де ла Бришолери открити гошћи колико Београд уме да цени и воли велике извођаче озбиљне музике. Као студенткиња германистике, оног дана када је требало да се одржи концерт, долазила је Нада са осталим колегама у зграду Коларчевог народног универзитета у пет по подне. Тада би се сакрили на тавану и у тоалетима, чекајући да у Коларац стигну први посетиоци са купљеним картама, како би се, непримећени, потом умешали међу њих. Догађало се да буду откривени и избачени напоље. Онда би се студенти враћали на крај концерта и чекали свирку на "бис".

– Приметила сам код свих тих људи које сам упознала када су истински срећни, а када само глуме срећу. Срећа, она права, не може да се сакрије и она се огледа у човеку, утиче на његов карактер и менталитет. Иако се срећа може подвести под илузију, чак и таква она даје наду и човечност. Несрећан човек је несигуран, па му се често догађају пехови, баксузлуци. То га касније претвори у нечовека. Зато није свеједно како кроз живот пролазиш, јер то умногоме одређује људскост – преноси Нада своја запажања о људима које је сретала за више од четири и по деценије писања чланака и књига.

Најтежи дани у животу су јој били они када се осетила немоћном, када је изгубила своје најдраже, или, још теже, када је изгубила оне младе међу најдражима којима медицина није могла да помогне.

– Језива је та ситуација када тешко оболели пацијент нема пара за лек и дигне руке од лечења, препуштајући се судбини. Мене је недавно дубоко дирнуо поступак мог пријатеља, који се одрекао лекова за тешку болест од које је боловао да би усмерио новац за лечење свог болесног унука. Пара није било довољно за обојицу. Е, то сажаљење, не саосећање, најгори је осећај у животу. Та немоћ због пара је страшна – стреса се Мијатовићева и на саму помисао о болесним људима.

Путовала је много по свету. Посетила је више од четрдесет земаља. Не може да заборави толеранцију на коју је наишла у будистичко-хиндуистичком свету. Опчињена је њиховом отвореношћу, љубазношћу и спремношћу да праштају. Тај свет није злопамтило.