Сплав на валовима

Тесла је веома ценио Декартову механистичку теорију живота формулисану и изложену пре више од триста година. Искусном истраживачу ништа није уверљивије – вели Тесла – од Декартове замисли о човеку као својеврсној машини. Човек је, дакле, нека врста самопокретљивог аутомата који реагује на дејство спољних утицаја. Мада наизглед својевољне и унапред одлучене, његове акције нису управљане само изнутра већ, претежно, споља. Те тако човек више подсећа на сплав кога бацају валови узбурканог мора, него на лађу која сама одређује своје координате у времену и простору.

Узимајући у обзир Теслино виђење неколиких темељних појмова, као што су: Творац, свемир, човек, људи – могуће је реконструисати главнину његовог погледа на свет. О Богу Тесла није размишљао као већина његових савременика, заједно са његовим оцем, свештеником православне вере. Патријархално и религиозно домаће васпитање није Теслу ограничило да о сврси живота и света размишља другачије и сасвим слободно. Тесла се није сећао Бога у звезданим тренуцима свога стваралаштва.

Никада није тражио помоћ од Творца, нити је умео да се моли да му Он избистри мисли или пошаље надахнуће. Више је веровао себи и ослањао се на своје знатне моћи. У неколико изузетних прилика поверовао је да је готово раван са Богом, ствараоцем Света. И да Бог објављује неке опште истине, заједно са Теслом проналазачем. Не служи се њиме као "појачалом – преносником", него као равноправним саговорником и сарадником.

Тесла је свемир сагледао као бескрајан, савршен феномен, али, у суштини – чист механизам. Неку врсту перпетум мобила. Космос је, по Тесли, резервоар неисцрпне енергије, која саму себе обнавља. Његови практични савременици ужасавали су се Теслине намере да постави антене помоћу којих би свако могоа, на једноставан начин и сасвим бесплатно, да се прикључи на космичку енергетску мрежу. Плановима о бежичном преносу енергије и коришћењем свемирског акумулатора, Тесла је желео да нам подари незамисливу слободу. "Све је то у реду, господине Тесла" – вапили су пословни људи – "Али, где је ту бројило? Како ћемо да наплатимо потрошњу"?

Човек је, дакле, за Теслу био машина нижег ранга, а људе је описивао као мноштво таласа у простору и времену, који, кад нестану, не остављају никаквог трага за собом. Узнемирени прах слегне се и стиша, пепео охлади, ватра заборави. Пролазни облик ништавила поново постаје оно што је и био – празно, ништа.

Замисао о човеку као машини није напуштена ни почеком 21. века. Појединачне и удружене науке покушавају и даље да дефинишу како је настао човек, чему служи и зашто опстаје. У коначном објашњењу увек недостаје понешто метафизике, магије или чуда. Творац је имао савршен план – да се човек, као чудо-машина, сам активира, репродукује и усавршава. Када је ова "сламка међу вихорове" анализирана, расклопљена на саставне делове, ћелије, сазнало се да свака ћелија може да се умножава све до клона. И да свака у себи носи запис – код – реч – која садржи суштину бића – програм по коме делује и шифру по којој се може саставити.

Играчка је била растављена на елементе, али оно што је било свуда присутно и неопходно било је – тишина, ништа, вакуум или празно. Па ипак човек је постојао и постоји, био свестан себе и својих својстава, ма како она изгледала могућа или немогућа, једноставна или фантастична.

Човек, та чудесна машина, донекле је схватљива; али, множина људи названа друштво, непрестано измиче контроли. Као да је Творац завршио своју мисију са Адамом, али је изгубио творачко интересовање према будућим потомцима својим и свога чеда!