Splav na valovima

Tesla je veoma cenio Dekartovu mehanističku teoriju života formulisanu i izloženu pre više od trista godina. Iskusnom istraživaču ništa nije uverljivije – veli Tesla – od Dekartove zamisli o čoveku kao svojevrsnoj mašini. Čovek je, dakle, neka vrsta samopokretljivog automata koji reaguje na dejstvo spoljnih uticaja. Mada naizgled svojevoljne i unapred odlučene, njegove akcije nisu upravljane samo iznutra već, pretežno, spolja. Te tako čovek više podseća na splav koga bacaju valovi uzburkanog mora, nego na lađu koja sama određuje svoje koordinate u vremenu i prostoru.

Uzimajući u obzir Teslino viđenje nekolikih temeljnih pojmova, kao što su: Tvorac, svemir, čovek, ljudi – moguće je rekonstruisati glavninu njegovog pogleda na svet. O Bogu Tesla nije razmišljao kao većina njegovih savremenika, zajedno sa njegovim ocem, sveštenikom pravoslavne vere. Patrijarhalno i religiozno domaće vaspitanje nije Teslu ograničilo da o svrsi života i sveta razmišlja drugačije i sasvim slobodno. Tesla se nije sećao Boga u zvezdanim trenucima svoga stvaralaštva.

Nikada nije tražio pomoć od Tvorca, niti je umeo da se moli da mu On izbistri misli ili pošalje nadahnuće. Više je verovao sebi i oslanjao se na svoje znatne moći. U nekoliko izuzetnih prilika poverovao je da je gotovo ravan sa Bogom, stvaraocem Sveta. I da Bog objavljuje neke opšte istine, zajedno sa Teslom pronalazačem. Ne služi se njime kao "pojačalom – prenosnikom", nego kao ravnopravnim sagovornikom i saradnikom.

Tesla je svemir sagledao kao beskrajan, savršen fenomen, ali, u suštini – čist mehanizam. Neku vrstu perpetum mobila. Kosmos je, po Tesli, rezervoar neiscrpne energije, koja samu sebe obnavlja. Njegovi praktični savremenici užasavali su se Tesline namere da postavi antene pomoću kojih bi svako mogoa, na jednostavan način i sasvim besplatno, da se priključi na kosmičku energetsku mrežu. Planovima o bežičnom prenosu energije i korišćenjem svemirskog akumulatora, Tesla je želeo da nam podari nezamislivu slobodu. "Sve je to u redu, gospodine Tesla" – vapili su poslovni ljudi – "Ali, gde je tu brojilo? Kako ćemo da naplatimo potrošnju"?

Čovek je, dakle, za Teslu bio mašina nižeg ranga, a ljude je opisivao kao mnoštvo talasa u prostoru i vremenu, koji, kad nestanu, ne ostavljaju nikakvog traga za sobom. Uznemireni prah slegne se i stiša, pepeo ohladi, vatra zaboravi. Prolazni oblik ništavila ponovo postaje ono što je i bio – prazno, ništa.

Zamisao o čoveku kao mašini nije napuštena ni počekom 21. veka. Pojedinačne i udružene nauke pokušavaju i dalje da definišu kako je nastao čovek, čemu služi i zašto opstaje. U konačnom objašnjenju uvek nedostaje ponešto metafizike, magije ili čuda. Tvorac je imao savršen plan – da se čovek, kao čudo-mašina, sam aktivira, reprodukuje i usavršava. Kada je ova "slamka među vihorove" analizirana, rasklopljena na sastavne delove, ćelije, saznalo se da svaka ćelija može da se umnožava sve do klona. I da svaka u sebi nosi zapis – kod – reč – koja sadrži suštinu bića – program po kome deluje i šifru po kojoj se može sastaviti.

Igračka je bila rastavljena na elemente, ali ono što je bilo svuda prisutno i neophodno bilo je – tišina, ništa, vakuum ili prazno. Pa ipak čovek je postojao i postoji, bio svestan sebe i svojih svojstava, ma kako ona izgledala moguća ili nemoguća, jednostavna ili fantastična.

Čovek, ta čudesna mašina, donekle je shvatljiva; ali, množina ljudi nazvana društvo, neprestano izmiče kontroli. Kao da je Tvorac završio svoju misiju sa Adamom, ali je izgubio tvoračko interesovanje prema budućim potomcima svojim i svoga čeda!