Прочитано са усана

Девојке Егона Шилеа су згодне мршавице, а ти си пуначка, драга помајко, а опет ми се свиђаш.
Тако у роману Мариа Варгаса Љосе Дон Ригобертове бележнице, препуном ваљушкања и чулних уживанција говори млади Фончито својој путеној помајци, спремној да ужива у оба царства, и оном мужевљевом и оном свога посинка.Озарен чулношћу која на свакој страници врца као мед из саћа, са узбудљивом предигром инцестуозно интонираном у романима Похвала помајци и Тетка Хулија и пискарало, инспирисаном личном љубавном причом са једном од својих тетака, Љоса у Ригоберту одаје омаж сликарству Егона Шилеа.

Пишући о ковитлацу руку и бедара, црних курјука и купидонски плаве косе око анђеоског лица посинка, сатенских чаршава којима воајерство огледала додаје још сјаја, инспирисан бечким куплерајима, распојасаним матронама са Шилеових слика, Љосу са овим  претерано осетљивим Аустријанцем повезује убедљиви хомоцентризам. Тело је у центру свеколиког постојања. Све на свету и у свемиру се врти, привучено моћном гравитацијом, око ове творевине.

Окамењени призори

Наследник очеве "нечисте крви", сифилисом заражене у једном борделу за време меденог месеца, ученик Климта и његове златнољуспасте иконе пољупца, прорицатељ судбине Аустроугарске кроз вампиризам бескрвних, исисаних и избечених модела којима ће се, по свом двадесетосмом рођендану, придружити на самртној постељи само три дана пре капитулације Монархије, Шиле препознаје уједињену снагу телесности у загрљају и пољупцу.

Лебдеће невидљиво око, дух сликања, надлеће постељу са љубавницима, сличну окамењеном призору после изливања помпејанске лаве. Изувијана постељина заклања баш оно место које на другим сликама проститутке развратно показују размичући га прстима. На овој слици названој Загрљај нема оног наметљивог егзибиционизма у којем је сликар уживао, осим оног врховног коме смо сви подређени.

Мушкарац љуби жену у уво док она једном руком нежно додирује његово, другом чувајући загрљај. Време је заустављено, оштри бридови чаршава и глинена укоченост мушког тела буде фантазију о наглом стврдњавању гипке, ужарене масе отпале са неке комете која је прохујала небом.

Са окамењеним призором пољупца срео се и песник Дуранте, од милоште назван Данте, који се, будући приправан да још дуго лети до Беатриче, зауставио у Петом певању Пакла код Паола и Франческе, прељубника који су читање књиге – сводника о краљици и витезу убрзо заменили описаним миловањима. Слатка је и страшна њихова казна, да се вечно љубе у нераскидивом загрљају. Зар то није и суштина саме љубави? Дивно и страшно приљубљивање у којем више нема јасних обриса сопственог бића, где је све направљено из једног комада мермера, белог и глатког. Тако замишљамо душе Паола и Франческе у паклу, тако их је замислио и вајар Роден, инспирисан вечним пољупцем и баченом заводљивом књигом, која је лепа, али никад лепша од стварног живота.

Цар Соломон, творац Песме над песмама, даје пољупцу и језику који у њему игра значајну улогу, укус вина, меда и млека. Да ме хоће пољубити пољупцем уста својих! Јер је твоја љубав боља од вина. А онда даље каже: Са усана твојих капље саће, невесто, под језиком ти је мед и млеко. Много, много пре Фројда, ово поетски надахнуто нутриционистичко откровење истиче значај чула укуса у љубави о којој смо и први пут сазнали сисајући мајчино млеко. У то не треба сумњати, судећи по бебама које присност са околином успостављају тако што блиске ствари стављају у уста или лижу оне који им се свиђају. А много пре Соломона, једна вавилонска химна из 1600. пре Христа описује уста богиње Иштар, краљице неба, заоденуте у уживање и љубав, као медоносни извор свеколиког живота.

Свето и профано

Не само уста и језик, већ и дах, нарочито божански, учествује у прокреацији као најузвишенијем чину љубави. Бог је удахнуо живот Адаму, претворивши блато у наше живо тело, јединство, поред осталог, и многих елемената садржаних у земљи од које смо постали. А скулптура индијског храма опомиње пољупцем бога Шиве и богиње Шакти да све почива на загрљају мушког и женског принципа, који у хармонији чува јединство људи и свемира.

Антропофагија, ритуално људождерство код многих народа сигурно потиче из свести да оно што се воли треба да буде поједено како бисмо га у потпуности поседовали. Антрополог Бронислав Малиновски описује љубавну предигру код племена у Меланезији, која би била врло иснпиративна за неки модеран канибалски сајт. После трљања носевима находи трљање усана, све јаче и јаче, затим сисање и грицкање језика и усана све док не потече крв. Екстазу крви и меса као спиритуални чин садржи и тајна еухаристије, кроз коју, преко хлеба и вина, примамо тело и крв Христову. Узми, поједи, ово је моје тело. Примање се не задовољава делићем, комадићем већ потпуном целином. А целина, ако се добије, јесте богаство које нема цену.

Спој светог и профаног у љубљењу уништава Јуда својим пољупцем наплаћеним избројивим сребрницима. На Ђотовој фресци, страхота издаје дочарана је скутом Јудине хаљине, која се притворно, имитирајући присност загрљаја, змијски обавија око Христове, чинећи од две фигуре једну.

Зато се на Велики Четвртак избегава љубљење, као опомена на ужас и тугу, као знак сећања да Јуда није издао само Христа већ и пољубац.