Pročitano sa usana

Devojke Egona Šilea su zgodne mršavice, a ti si punačka, draga pomajko, a opet mi se sviđaš.
Tako u romanu Maria Vargasa Ljose Don Rigobertove beležnice, prepunom valjuškanja i čulnih uživancija govori mladi Fončito svojoj putenoj pomajci, spremnoj da uživa u oba carstva, i onom muževljevom i onom svoga posinka.Ozaren čulnošću koja na svakoj stranici vrca kao med iz saća, sa uzbudljivom predigrom incestuozno intoniranom u romanima Pohvala pomajci i Tetka Hulija i piskaralo, inspirisanom ličnom ljubavnom pričom sa jednom od svojih tetaka, Ljosa u Rigobertu odaje omaž slikarstvu Egona Šilea.

Pišući o kovitlacu ruku i bedara, crnih kurjuka i kupidonski plave kose oko anđeoskog lica posinka, satenskih čaršava kojima voajerstvo ogledala dodaje još sjaja, inspirisan bečkim kuplerajima, raspojasanim matronama sa Šileovih slika, Ljosu sa ovim  preterano osetljivim Austrijancem povezuje ubedljivi homocentrizam. Telo je u centru svekolikog postojanja. Sve na svetu i u svemiru se vrti, privučeno moćnom gravitacijom, oko ove tvorevine.

Okamenjeni prizori

Naslednik očeve "nečiste krvi", sifilisom zaražene u jednom bordelu za vreme medenog meseca, učenik Klimta i njegove zlatnoljuspaste ikone poljupca, proricatelj sudbine Austrougarske kroz vampirizam beskrvnih, isisanih i izbečenih modela kojima će se, po svom dvadesetosmom rođendanu, pridružiti na samrtnoj postelji samo tri dana pre kapitulacije Monarhije, Šile prepoznaje ujedinjenu snagu telesnosti u zagrljaju i poljupcu.

Lebdeće nevidljivo oko, duh slikanja, nadleće postelju sa ljubavnicima, sličnu okamenjenom prizoru posle izlivanja pompejanske lave. Izuvijana posteljina zaklanja baš ono mesto koje na drugim slikama prostitutke razvratno pokazuju razmičući ga prstima. Na ovoj slici nazvanoj Zagrljaj nema onog nametljivog egzibicionizma u kojem je slikar uživao, osim onog vrhovnog kome smo svi podređeni.

Muškarac ljubi ženu u uvo dok ona jednom rukom nežno dodiruje njegovo, drugom čuvajući zagrljaj. Vreme je zaustavljeno, oštri bridovi čaršava i glinena ukočenost muškog tela bude fantaziju o naglom stvrdnjavanju gipke, užarene mase otpale sa neke komete koja je prohujala nebom.

Sa okamenjenim prizorom poljupca sreo se i pesnik Durante, od milošte nazvan Dante, koji se, budući pripravan da još dugo leti do Beatriče, zaustavio u Petom pevanju Pakla kod Paola i Frančeske, preljubnika koji su čitanje knjige – svodnika o kraljici i vitezu ubrzo zamenili opisanim milovanjima. Slatka je i strašna njihova kazna, da se večno ljube u neraskidivom zagrljaju. Zar to nije i suština same ljubavi? Divno i strašno priljubljivanje u kojem više nema jasnih obrisa sopstvenog bića, gde je sve napravljeno iz jednog komada mermera, belog i glatkog. Tako zamišljamo duše Paola i Frančeske u paklu, tako ih je zamislio i vajar Roden, inspirisan večnim poljupcem i bačenom zavodljivom knjigom, koja je lepa, ali nikad lepša od stvarnog života.

Car Solomon, tvorac Pesme nad pesmama, daje poljupcu i jeziku koji u njemu igra značajnu ulogu, ukus vina, meda i mleka. Da me hoće poljubiti poljupcem usta svojih! Jer je tvoja ljubav bolja od vina. A onda dalje kaže: Sa usana tvojih kaplje saće, nevesto, pod jezikom ti je med i mleko. Mnogo, mnogo pre Frojda, ovo poetski nadahnuto nutricionističko otkrovenje ističe značaj čula ukusa u ljubavi o kojoj smo i prvi put saznali sisajući majčino mleko. U to ne treba sumnjati, sudeći po bebama koje prisnost sa okolinom uspostavljaju tako što bliske stvari stavljaju u usta ili ližu one koji im se sviđaju. A mnogo pre Solomona, jedna vavilonska himna iz 1600. pre Hrista opisuje usta boginje Ištar, kraljice neba, zaodenute u uživanje i ljubav, kao medonosni izvor svekolikog života.

Sveto i profano

Ne samo usta i jezik, već i dah, naročito božanski, učestvuje u prokreaciji kao najuzvišenijem činu ljubavi. Bog je udahnuo život Adamu, pretvorivši blato u naše živo telo, jedinstvo, pored ostalog, i mnogih elemenata sadržanih u zemlji od koje smo postali. A skulptura indijskog hrama opominje poljupcem boga Šive i boginje Šakti da sve počiva na zagrljaju muškog i ženskog principa, koji u harmoniji čuva jedinstvo ljudi i svemira.

Antropofagija, ritualno ljudožderstvo kod mnogih naroda sigurno potiče iz svesti da ono što se voli treba da bude pojedeno kako bismo ga u potpunosti posedovali. Antropolog Bronislav Malinovski opisuje ljubavnu predigru kod plemena u Melaneziji, koja bi bila vrlo isnpirativna za neki moderan kanibalski sajt. Posle trljanja nosevima nahodi trljanje usana, sve jače i jače, zatim sisanje i grickanje jezika i usana sve dok ne poteče krv. Ekstazu krvi i mesa kao spiritualni čin sadrži i tajna euharistije, kroz koju, preko hleba i vina, primamo telo i krv Hristovu. Uzmi, pojedi, ovo je moje telo. Primanje se ne zadovoljava delićem, komadićem već potpunom celinom. A celina, ako se dobije, jeste bogastvo koje nema cenu.

Spoj svetog i profanog u ljubljenju uništava Juda svojim poljupcem naplaćenim izbrojivim srebrnicima. Na Đotovoj fresci, strahota izdaje dočarana je skutom Judine haljine, koja se pritvorno, imitirajući prisnost zagrljaja, zmijski obavija oko Hristove, čineći od dve figure jednu.

Zato se na Veliki Četvrtak izbegava ljubljenje, kao opomena na užas i tugu, kao znak sećanja da Juda nije izdao samo Hrista već i poljubac.