Механизам за одговорну државу (2)

Министарство финансија ће морати да ужива поверење свих чланица нове владе, макар само зато јер га чекају хитнии тешки задаци на линији препорука Фискалног савета, као што су подизање ПДВ-а, замрзавање плата и реформа пензија. Но, његово претварање у центар договореног механизмајачања одговорности и капацитета државе омогућило би да се, по први пут, започну и дугорочнији задаци.

Први међу њима мора бити јачање привредног капацитета земље. Како би учинци постали видљиви пре краја мандата, институционалне основе механизма би морале да се поставе још у првој години мандата. Али претходно – транзиција у Србији мора да се заврши, тј. мора да се затегне финансијска дисциплина. То би, парадоксално, повећало ликвидност у привреди, јер би већи дужнициморали да продају имовину,унесу ликвидност отплатом својих дугова и тиме откочили солвентне субјекте које сад гуши опште неплаћање. Дисциплина мора да се односи и на државу и на предузећа у реструктурирању у надлежности Агенције за приватизацију.

Институције механизма имале би четири компоненте: (а) истинску стратегију привредног опоравка, која ће јасно определити неколико почетних приоритета, типова политика, носиоца политика, мерила о њиховом остваривању, висину средстава са којима ће се политике подржати; (б) средњорочни план јавних инвестиција, који би, опет, јасно указивао на националне приоритете, како би се на њих концентрисало убрзано трошење средстава; (ц) делимичну централизацију располагања средствима за подстицај и подршку привредном опоравку уз оснивање развојне банке Србије; (д) план јачања аналитичких и програмских капацитета државе за реализацију стратегије.

Какви би били приоритети изабраних политика? Они зависе од циљева. По мом мишљењу, у овом изборном циклусу циљ за Србију налази се у комбинацији максимизације привредног раста кроз раст извоза или супституцију увоза, са понекад некомпатибилном максимизацијом отварања радних места. Стога би политике морале да нагласе подршку секторима који могу да буду мотор извозаи запошљавања, уз релативно мала улагања (индустрија средње технолошке сложености, пољопривреда). Такође би било важно развити програме који обезбеђују заштиту стандарда најугроженијег становништва. У дужем року, циљ мора бити обезбеђивање квалитетног живота за што већи број грађана Србије. То претпоставља комбинацију подршке производњи квалитетних радних места и значајног унапређивања квалитета образовања. Али, ето одлагања на које се морамо одлучити: у краћем року могла би се само рационализовати структураобразовања, уз њено прилагођавање потребама програма са краткорочнијим, али импулсивнијим дометом.

Даља разрада политика, као што је речено, морала би укључивати струку и привреднике уз значајно јачање економске логике. Илустрације ради, уместо залагања (само) за веће субвенције пољопривреди, мора се поћи од разумевања одредница њеног пословања. Пољопривреда у Србији данас послује по основу два крупна модела. Један се односи на велике, а други на мале поседе који су у протекле две деценије спасли Србију од глади. Велике поседникетреба окупити и са њима договорити политике које ће смањити неизвесност државних опредељења, без пребацивања ризика пословања на државу. А мале поседнике морамо прво боље да разумемо: како то да воће трули на стаблима док су људи незапослени? Да ли би се проблем решио успостављањем мреже откупа и међународног пласмана? Да ли би таква мрежа, заснована на јавном приватном партнерству, била дугорочно рентабилна?

За одговор на таква питања и спровођење таквих политика, српска држава данас нема одговарајуће институције.Успостављање добре развојне банке, каквих има у свету, знатно би умножило инструменте за друштвену подршку привреди и озбиљно допринело убрзавању привредног раста. Развојна банка би могла битидобрасамо под условом да послује као део описаног ширег планског механизма. Штавише, у том случају могла би се ставити у његов центар ипослужитикао „тројански коњ” за увођење дисциплине и капацитета за економску анализу, као и ограничавање корупцијеу наш неуређени државни систем.

Наравно, добра развојна банка не сме бити подложна корупцији. Нацрт закона о развојној банци у скупштинској процедури задовољава један од три битна услова за то:по правилу, њена подршка не би била директно усмерена на појединачне привредне субјекте. Било би потребно још и да је уклопљена у описани механизам. То би смањио простор за произвољност и елиминисало бахатост, јер би свака одлука те банке морала да буде образложена у складу са јасно постављеним приоритетима, програмима, критеријумима анализе и одлучивања, тј. дискриминације међу идејама и програмима.

Помогло би и то што је механизам „заједнички” свим странкама на власти. Простор би се још више сузио ако би се у институције које би надзирале спровођење програма увели и представници цивилног друштва или чак опозиције. И коначно, трећи услов је да би, поред редовних инструмената контроле и надзора, рад развојне банке морао да се максимално изложи погледу јавности. Свака одлука о запошљавању, о опредељивању средстава за програме, као и о њиховом додељивању појединим институцијама, морала би бити јасно образложена и изложена на њеној интернет-страници.

Описани програм и систем може да буде постављен са озбиљном намером и да заживи како треба, без велике промене политичког система Србије. Реч је о само малом, почетном кораку, али би он показао како државе у свету раде, без обзира на то које их странке водиле. Његови ефекти били би одмах видљиви те би он брзо постао „заразан” и ширио свој позитиван утицај на целокупан државни систем. С друге стране, ако се овако нешто не покуша, дисциплину и ред у српску државу увешће, вероватно кроз неколико година, неки други, много мање пожељан процес.

*Бивши директор УНДП за земље у транзицији