Пигмалионска мисија, терапеутско дејство

Много је разлога што је филм „Недодирљиви”, Оливијеа Накаша и Ерика Толедана, постао други француски најгледанији филм свих времена, што је зимус био највећи хит у немачким и италијанским биоскопима и што је још увек број један по гледаности у Хрватској и Словенији. Неки од њих су у следећем:

Пре свега реч је о прилично интелигентној комедији, рађеној према шармантно духовитој, а истинитој причи о снажном пријатељству између два човека који наизглед немају ама баш ништа заједничко. Један је, наиме, аристократа-милионер који је после тешке несреће са падобраном остао квадриплегичар, заувек окован у инвалидска колица, а други је сенегалски имигрант из париског предграђа недавно пуштен из затвора, а сада унајмљен да физички помаже, носи, премешта и окреће свог унесрећеног послодавца.

Дакле, овде имамо пријатељство које се рађа у судару два различита света, два супротна светоназора и класне и расне припадности, што није посебно оригинална и иновативна филмска прича, али како је Накашова и Толеданова сторија истинита, оно што се види у њиховим „Недодирљивима” добија неку посебну тежину, буди племенита осећања и позитивне мисли и чини да се биоскопски гледалац добро осећа.

Други разлог популарности овог филма треба тражити у његовој друштвеној актуелности и још свежим сећањима на буку и бес у париским предграђима, на текући свеевропски шовинизам према имигрантима, на актуелно залагање појединих европских лидера за мању пропусност наводно иначе отворених граница ЕУ, али и за што мањи утицај мултикултуралности и што већи утицај глобализоване униформности...

Све то и још понешто, одјекује у позадини главног тока ове филмске приче која је све осим политички коректна, што јој као особину приписују они који у њој не виде ништа друго до портрет културолошки освешћеног белог Француза у просветитељско-пигмалионској мисији спрам необразованог црног, афричког имигранта. Заиста, није ствар у томе, већ у чињеници да су богати бели инвалид (Филип) са аристократском вилом у најлуксузнијем кварту Париза и његов црни болничар (Дрис) из типичног париског слама, по много чему истоветни. Упркос наизгледној бесперспективности и једног и другог, ова два човека имају истоветни ниво љубави према животу и његовим свакодневним изазовима, енергије и адреналина, истоветни смисао за горко-слатки хумор и политички некоректне пошалице и урођени осећај за хуманост. Они један другог савршено допуњују, један другом отварају видике и враћају снагу у тренуцима када она посрће. Зато су се препознали, међусобно повезали и нераскидиво спријатељили.

Иако филм Накаша и Толедана није без стереотипизација, понекад и клишеа преузетих из популарних америчких филмова, он је један од боље, тактилније и ироничније срочених филмова на расну тему. Редитељски стил је видно рафинисан, Накаш и Толедано се поигравају мелодрамским обрасцима не упадајући у јефтин сентиментализам и патетику. Нарацију воде више хронолошки, без великих драмских обрта и са повременим цикличним враћањима на уводну сцену. Градећи атмосферу филма додатно појачаног музичком подлогом италијанског композитора и пијанисте Лудовика Еинаудија и фотографијом Матјуа Вадепиједа, они ширем гледалишту нуде такозвани терапеутско-ескапистички филм у којем се баш ужива.

И коначно, један од најјачих аргумената за оправдање глобалног успеха француског филма „Недодирљиви”, проналази се у изванредном глумачком тандему Франсоа Клузе (Филип) – Омар Си (Дрис). Глумачка хемија која постоји међу њима чини однос међу ликовима које тумаче крајње убедљивим, а отелотворење две друштвено–класно–расно опречне особе веома упечатљивим...

Где год се филм „Недодирљиви” уселио у биоскопе постајао би прави хит. Свугде, осим у Србији у којој се приказује већ неко време, а резултати гледаности су такви да се подводе под – онако. Зашто? Е, то је сада за неку другу и дугу причу коју ћу вам једног дана можда и испричати.