Тамнија страна људске душе

За разлику од правих државника, војсковођа, па и великих политичара, људима од пера је много теже да трајније обележе време у којем су живели. Један од таквих ретких изузетака међу нама био је Никола Милошевић.
Своје најбоље године провео је под режимом Јосипа Броза у којем тоталитарна власт није имала никакве противтеже у опозиционим политичким странкама или неким другим политичким установама, попут независног судства или уистину независног универзитета.
Стога је под таквом влашћу, баш као и у царистичкој Русији, улога независних интелектуалаца била знатно већа него у земљама са дужом либералнодемократској традицијом.

У таквим за слободну политичку делатност и самосвојно филозофско промишљање неповољним условима звезда Николе Милошевића изненада се појавила на нашем филозофском и политичком небу и одмах нас обасјала јарком светлошћу. Његова прва књига под насловом Антрополошки есеји дочекана је у нашој стручној и широј јавности као знаменито изненађење, јер је он у нас био први који је психоаналитички метод увео у тумачење књижевних дела. А потом се појавило још двадесетак књига по којима је он већ сада можда и наш најоригиналнији филозофски мислилац друге половине ХХ века.

Психологија знања

Био је у нас први који је осветлио ону дубљу, загонетнију страну филозофије Фридрифа Ничеа; био је такође јединствен по увођењу психолошког метода у тумачење књижевних дела и филозофска истраживања; остаће запамћен по открићу скривене, метафизичке димензије у роману Милоша Црњанског; а после њега нико неће моћи да пренебрегне нову дисциплину коју је он увео у науку – психологију знања. А оно по чему ће он остати познат и у ширем свету то је пре свега његово тумачење Достојевског који је разоткривао ону сеновиту, тамнију страну људске душе.

Наш је задатак, међутим, да осветлимо његову јавну и политичку делатност током протеклих педесетак година. Одмах по доласку на Универзитет у Београду 1960. године до мене је допрла вест да на Филолошком факултету предаје један изузетно способан асистент који је љубимац студената и знатижељне београдске публике. И заиста, Никола Милошевић је већ тада био ненадмашан беседник и за своје саговорнике изузетно опасан полемичар. Нарочито је изазивала дивљење његова савршена сабраност, способност да у магновењу разоткрије логичку некохерентност свог саговорника и да му одмах супротстави разложне, а врло често и разарујуће аргументе. При том је своју публику са већ однегованим укусом пленио својом великом акрибијом и склоношћу ка занимљивим, па и поучним аналогијама из древне старине и велике књижевности, нарочито руске.

Управо такав човек одиграо је запажену улогу у рушењу комунистичког мита у нашим главама и разарању марксистичке идеологије у нашим политичким представама. После младалачког скојевскг и потоњег партијског искушења, као учен и изнад свега частан човек Никола Милошевић је брзо, најпре у властитим мислима а потом и у својим јавним речима, раскрстио с комунизмом. Већ 1966. године, у време када је то могло бити опасно, а по наставнички посао на факултету и погубно, он је на велика звона огласио своје иступање из Савеза комуниста с образложењем да не може бити у партији која се служи лажима.

А 1968. године у време великог партијског бунта на Универзитету у Београду Никола Милошевић је, у Капетан-Мишином здању пред знатижељном публиком, са ненадмашном иронијом и изузетном проницљивошћу анализирао текуће новинске нападе тадашњих партијских пискарала на побуњене студенте и њихове професоре. Тиме је за Брозов лични режим постао толико велика опасност да је у листу Политика заслужио само њему посвећену политичку осуду под насловом "Асистент са барометром".

То је, међутим, био само почетак Милошевићеве разарајуће критике комунизма. После једне Крлежине снисходљиве похвале Лењину, Никола Милошевић је запањио ондашњу јавност открићем да су Лењин и његови бољшевици користили тзв. бојевике за вршење оружаних препада на кочије са државним новцем и на тај начин снабдевали Лењинову партијску благајну, а можда намиривали и његове личне потребе, те да се управо Стаљин омилио Лењину као предводник ових оружаних пљачки. Тим поистовећивањем наводно великих револуционара са обичним друмским разбојницима Милошевић им је скинуо светитељски ореол са главе, а комунизму одузео тзв. револуционарни етос и срозао га у блато обичног злочина из користољубља. Чак би се могло рећи да је овим моралним срозавањем комунизма Никола Милошевић произвео битну промену свести у главамам ногих обичних људи, којима су пријемчивији једноставни морални разлози од запретених теоријских расправа.

Но, Никола Милошевић не би био оно што јесте да се није подухватио много озбиљнијег задатка да марксизам и на њему засновану идеологију оспори на оном неупоредиво тежем, теоријском плану. То је учинио у неколиким врсним радовима, али је био најдалекосежнији у својој књизи Марксизам и језуитизам. А његов успех у разобличавању комунистичке доктрине како Карла Маркса и Владимира Илича Лењина тако и Јосифа Висарионовича Стаљина био је тако велики, да је глас о томе стигао чак до тадашњег првог човека Совјетског Савеза Јурија Андрапова који је, без икаквог премишљања, личо затражио од српских власти да Николу Милошевића уклоне са Универзитета и потом ухапсе.

Док је једино било могућно слободно деловање независних интелектуалаца, Милошевић је томе приступао с горљивом страшћу и врсном памећу. А када је у посттитовској ери наступила могућност и организованог опозиционог деловања није оклевао. Године 1985. приступио је Одбору за одбрану слободе мисли и изражавања, крајем 1989. године био је један од оснивача Демократске странке, а у пролеће 1991. године с неколиким пријатљима и истомишљеницима основао је Српску либералну странку, чији је био дугогодишњи председник, а потом и почасни председник.

Управо је Српска либерална странка под вођством Николе Милошевића уверљив пример који открива природу новоуспостављеног вишестраначког система у Србији. Она никада није постала масовна политичка странка са месним одборима, ако не у свима оно бар у већино општина, него је остала само мања група угледних и часних људи. Још од 1990. године на тој вишестраначкој политичкој сцени могло се "успети" под условом да се буде прагматичан у лошем смилсу те речи, то јест да се излази на све изборе за које се унапред знало да су неравноправни и непоштени, под изговором да се властита странка на други начин не може одржати и омасовити; да се примају велике паре од тзв. тајкуна и других морално спорних парајлија под условом да им се за узврат по доласку на власт у већим општинама чине одговарајуће "противуслуге"; да се примају поверљиви савети и издашна новчана помоћ од моћних страних чинилаца за које се унапред знало да држе страну непријатељима српског народа и државе и да се напослетку са сумом од око седамдесет милиона долара "помоћи" из иностранства и неколико стотина "дугих цеви" из редова Легијине Јединице за специјалне операције и земунског и ко зна којег још подземља учествује у рушењу режима Слободана Милошевића.

У свему томе Никола Милошевић и његова Српска либерална странке нису учестовали, него су, као поборници моралне исправности и поштења у практичној политици, увек били и остали оно супротстављено друго које су тзв. прагматичари унапред одбацивали. Николи Милошевићу, као човеку чистих руку у политици, то, међутим, није била довољна утеха, те је са приличном горчином у души имао представу о властитој осујећености, па и неуспеху у практичној политици.

Небеска ватра

После свега, док он почива у вечном миру, може се рећи да је то његово лично незадовољство заиста било чудно. Јер, како то велики Карлајл, добар, а нарочито велики списатељ и мислилац има ту изузетну привилегију да из свог гроба, после смрти, управља потоњим нараштајима. "У књигама је душа целог прошлог времена; јасан, чујан глас прошлости, кад су њено тело и материјална супстанца сасвим ишчезли, као сан. Моћне флоте и војска, пристаништа и арсенали огромни градови с високим кулама и многим димњацима – то је скупоцено, велико. Али шта бива од њих? Агамемнон, многи Агамемнони, Перикли и њихова Грчка; од свега тога остало је сад неколико искиданих одломака, неме, жалосне рушевине, и остаци пожара. Али књиге Грчке! У њима Грчка, за сваког мислиоца, живи још сасвим буквално; из њих се опет може изазвати у живот. Никаква магична рука није чудноватија од књиге. Све што је човечанство учинило, мислило, задобили или било, све то лежи магички очувано на листовима књига"!

Сваки писац има, дакле, у себи понеку искру од оне праве небеске ватре и зато његове књиге чине чуда: оне уверавају људе. Том изузетном соју припада и наш Никола Милошевић у поузданој нади да ће утицај, који својим књигама врши, далеко превазићи коначност његовог живота. Својим делима он је већ за живота подигао себи споменик који ће трајати далеко дуже него што наш поглед може да продре у највећма непрозирну будућност.

Тај велики човек био је и умро дубоко несрећан. Нека зато Бог подари смирај његовој уцвељеној души, а ми заслужену славу и хвалу!