Tamnija strana ljudske duše

Za razliku od pravih državnika, vojskovođa, pa i velikih političara, ljudima od pera je mnogo teže da trajnije obeleže vreme u kojem su živeli. Jedan od takvih retkih izuzetaka među nama bio je Nikola Milošević.
Svoje najbolje godine proveo je pod režimom Josipa Broza u kojem totalitarna vlast nije imala nikakve protivteže u opozicionim političkim strankama ili nekim drugim političkim ustanovama, poput nezavisnog sudstva ili uistinu nezavisnog univerziteta.
Stoga je pod takvom vlašću, baš kao i u carističkoj Rusiji, uloga nezavisnih intelektualaca bila znatno veća nego u zemljama sa dužom liberalnodemokratskoj tradicijom.

U takvim za slobodnu političku delatnost i samosvojno filozofsko promišljanje nepovoljnim uslovima zvezda Nikole Miloševića iznenada se pojavila na našem filozofskom i političkom nebu i odmah nas obasjala jarkom svetlošću. Njegova prva knjiga pod naslovom Antropološki eseji dočekana je u našoj stručnoj i široj javnosti kao znamenito iznenađenje, jer je on u nas bio prvi koji je psihoanalitički metod uveo u tumačenje književnih dela. A potom se pojavilo još dvadesetak knjiga po kojima je on već sada možda i naš najoriginalniji filozofski mislilac druge polovine HH veka.

Psihologija znanja

Bio je u nas prvi koji je osvetlio onu dublju, zagonetniju stranu filozofije Fridrifa Ničea; bio je takođe jedinstven po uvođenju psihološkog metoda u tumačenje književnih dela i filozofska istraživanja; ostaće zapamćen po otkriću skrivene, metafizičke dimenzije u romanu Miloša Crnjanskog; a posle njega niko neće moći da prenebregne novu disciplinu koju je on uveo u nauku – psihologiju znanja. A ono po čemu će on ostati poznat i u širem svetu to je pre svega njegovo tumačenje Dostojevskog koji je razotkrivao onu senovitu, tamniju stranu ljudske duše.

Naš je zadatak, međutim, da osvetlimo njegovu javnu i političku delatnost tokom proteklih pedesetak godina. Odmah po dolasku na Univerzitet u Beogradu 1960. godine do mene je doprla vest da na Filološkom fakultetu predaje jedan izuzetno sposoban asistent koji je ljubimac studenata i znatiželjne beogradske publike. I zaista, Nikola Milošević je već tada bio nenadmašan besednik i za svoje sagovornike izuzetno opasan polemičar. Naročito je izazivala divljenje njegova savršena sabranost, sposobnost da u magnovenju razotkrije logičku nekoherentnost svog sagovornika i da mu odmah suprotstavi razložne, a vrlo često i razarujuće argumente. Pri tom je svoju publiku sa već odnegovanim ukusom plenio svojom velikom akribijom i sklonošću ka zanimljivim, pa i poučnim analogijama iz drevne starine i velike književnosti, naročito ruske.

Upravo takav čovek odigrao je zapaženu ulogu u rušenju komunističkog mita u našim glavama i razaranju marksističke ideologije u našim političkim predstavama. Posle mladalačkog skojevskg i potonjeg partijskog iskušenja, kao učen i iznad svega častan čovek Nikola Milošević je brzo, najpre u vlastitim mislima a potom i u svojim javnim rečima, raskrstio s komunizmom. Već 1966. godine, u vreme kada je to moglo biti opasno, a po nastavnički posao na fakultetu i pogubno, on je na velika zvona oglasio svoje istupanje iz Saveza komunista s obrazloženjem da ne može biti u partiji koja se služi lažima.

A 1968. godine u vreme velikog partijskog bunta na Univerzitetu u Beogradu Nikola Milošević je, u Kapetan-Mišinom zdanju pred znatiželjnom publikom, sa nenadmašnom ironijom i izuzetnom pronicljivošću analizirao tekuće novinske napade tadašnjih partijskih piskarala na pobunjene studente i njihove profesore. Time je za Brozov lični režim postao toliko velika opasnost da je u listu Politika zaslužio samo njemu posvećenu političku osudu pod naslovom "Asistent sa barometrom".

To je, međutim, bio samo početak Miloševićeve razarajuće kritike komunizma. Posle jedne Krležine snishodljive pohvale Lenjinu, Nikola Milošević je zapanjio ondašnju javnost otkrićem da su Lenjin i njegovi boljševici koristili tzv. bojevike za vršenje oružanih prepada na kočije sa državnim novcem i na taj način snabdevali Lenjinovu partijsku blagajnu, a možda namirivali i njegove lične potrebe, te da se upravo Staljin omilio Lenjinu kao predvodnik ovih oružanih pljački. Tim poistovećivanjem navodno velikih revolucionara sa običnim drumskim razbojnicima Milošević im je skinuo svetiteljski oreol sa glave, a komunizmu oduzeo tzv. revolucionarni etos i srozao ga u blato običnog zločina iz koristoljublja. Čak bi se moglo reći da je ovim moralnim srozavanjem komunizma Nikola Milošević proizveo bitnu promenu svesti u glavamam nogih običnih ljudi, kojima su prijemčiviji jednostavni moralni razlozi od zapretenih teorijskih rasprava.

No, Nikola Milošević ne bi bio ono što jeste da se nije poduhvatio mnogo ozbiljnijeg zadatka da marksizam i na njemu zasnovanu ideologiju ospori na onom neuporedivo težem, teorijskom planu. To je učinio u nekolikim vrsnim radovima, ali je bio najdalekosežniji u svojoj knjizi Marksizam i jezuitizam. A njegov uspeh u razobličavanju komunističke doktrine kako Karla Marksa i Vladimira Iliča Lenjina tako i Josifa Visarionoviča Staljina bio je tako veliki, da je glas o tome stigao čak do tadašnjeg prvog čoveka Sovjetskog Saveza Jurija Andrapova koji je, bez ikakvog premišljanja, ličo zatražio od srpskih vlasti da Nikolu Miloševića uklone sa Univerziteta i potom uhapse.

Dok je jedino bilo mogućno slobodno delovanje nezavisnih intelektualaca, Milošević je tome pristupao s gorljivom strašću i vrsnom pameću. A kada je u posttitovskoj eri nastupila mogućnost i organizovanog opozicionog delovanja nije oklevao. Godine 1985. pristupio je Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja, krajem 1989. godine bio je jedan od osnivača Demokratske stranke, a u proleće 1991. godine s nekolikim prijatljima i istomišljenicima osnovao je Srpsku liberalnu stranku, čiji je bio dugogodišnji predsednik, a potom i počasni predsednik.

Upravo je Srpska liberalna stranka pod vođstvom Nikole Miloševića uverljiv primer koji otkriva prirodu novouspostavljenog višestranačkog sistema u Srbiji. Ona nikada nije postala masovna politička stranka sa mesnim odborima, ako ne u svima ono bar u većino opština, nego je ostala samo manja grupa uglednih i časnih ljudi. Još od 1990. godine na toj višestranačkoj političkoj sceni moglo se "uspeti" pod uslovom da se bude pragmatičan u lošem smilsu te reči, to jest da se izlazi na sve izbore za koje se unapred znalo da su neravnopravni i nepošteni, pod izgovorom da se vlastita stranka na drugi način ne može održati i omasoviti; da se primaju velike pare od tzv. tajkuna i drugih moralno spornih parajlija pod uslovom da im se za uzvrat po dolasku na vlast u većim opštinama čine odgovarajuće "protivusluge"; da se primaju poverljivi saveti i izdašna novčana pomoć od moćnih stranih činilaca za koje se unapred znalo da drže stranu neprijateljima srpskog naroda i države i da se naposletku sa sumom od oko sedamdeset miliona dolara "pomoći" iz inostranstva i nekoliko stotina "dugih cevi" iz redova Legijine Jedinice za specijalne operacije i zemunskog i ko zna kojeg još podzemlja učestvuje u rušenju režima Slobodana Miloševića.

U svemu tome Nikola Milošević i njegova Srpska liberalna stranke nisu učestovali, nego su, kao pobornici moralne ispravnosti i poštenja u praktičnoj politici, uvek bili i ostali ono suprotstavljeno drugo koje su tzv. pragmatičari unapred odbacivali. Nikoli Miloševiću, kao čoveku čistih ruku u politici, to, međutim, nije bila dovoljna uteha, te je sa priličnom gorčinom u duši imao predstavu o vlastitoj osujećenosti, pa i neuspehu u praktičnoj politici.

Nebeska vatra

Posle svega, dok on počiva u večnom miru, može se reći da je to njegovo lično nezadovoljstvo zaista bilo čudno. Jer, kako to veliki Karlajl, dobar, a naročito veliki spisatelj i mislilac ima tu izuzetnu privilegiju da iz svog groba, posle smrti, upravlja potonjim naraštajima. "U knjigama je duša celog prošlog vremena; jasan, čujan glas prošlosti, kad su njeno telo i materijalna supstanca sasvim iščezli, kao san. Moćne flote i vojska, pristaništa i arsenali ogromni gradovi s visokim kulama i mnogim dimnjacima – to je skupoceno, veliko. Ali šta biva od njih? Agamemnon, mnogi Agamemnoni, Perikli i njihova Grčka; od svega toga ostalo je sad nekoliko iskidanih odlomaka, neme, žalosne ruševine, i ostaci požara. Ali knjige Grčke! U njima Grčka, za svakog mislioca, živi još sasvim bukvalno; iz njih se opet može izazvati u život. Nikakva magična ruka nije čudnovatija od knjige. Sve što je čovečanstvo učinilo, mislilo, zadobili ili bilo, sve to leži magički očuvano na listovima knjiga"!

Svaki pisac ima, dakle, u sebi poneku iskru od one prave nebeske vatre i zato njegove knjige čine čuda: one uveravaju ljude. Tom izuzetnom soju pripada i naš Nikola Milošević u pouzdanoj nadi da će uticaj, koji svojim knjigama vrši, daleko prevazići konačnost njegovog života. Svojim delima on je već za života podigao sebi spomenik koji će trajati daleko duže nego što naš pogled može da prodre u najvećma neprozirnu budućnost.

Taj veliki čovek bio je i umro duboko nesrećan. Neka zato Bog podari smiraj njegovoj ucveljenoj duši, a mi zasluženu slavu i hvalu!