Из либијског затвора чуо плач сина

Из ћелије либијског затвора Зинтан, у којем је заточен већ девет месеци, Војислав Нићифоровић (28) чуо је први синовљев плач,буквално из даљине, из –београдског породилишта. Порођај његове невенчане супруге Јасмине Костић управо је започињао, када је зазвонио мобилни телефон. Либијски чувари су дозволили да Војислав позове Јасмину и нешто касније, када су малог Вука бабице донеле у мајчино наручје.

Војислав је, после извесног времена, из исте ћелије, преко српске амбасаде у Триполију, дао и писмену сагласност за очинство, која је потом путовала до овдашње администрације.

– Вук сада носи његово презиме – каже Јасмина Костић.

Када је ушла у редакцију „Политике”, мали Вук Нићифоровић је чврсто спавао. Јасмина се дуго премишљала да ли да исприча детаље о Војислављево заточеништву и његовој мучној судбини коју дели са четворицом пријатеља. Заједно су ухапшени пре девет месеци и осумњичени од нових либијских власти да су ратовали на страни свргнутог пуковника Гадафија. Док се на релацији Београд–Триполи води филигранска дипломатска акција за њихово ослобађање, Јасмина говори о детаљима који су јој заувек променили живот. Војислава је упознала на сплаварењу на Лиму, пре четири године. Убрзо су почели да живе заједно, у њеном стану на Новом Београду. 

– Прихватио је моје две ћерке из првог брака, јер је човек широког срца. Бавио се алпинизмом, па јеотворио самосталну радњу за радове на алпинистичком ужету. Прао је прозоре на небодерима, изводио грађевинске радове на висини – каже Јасмина. 

Питамо како се Војислав одлучио на пут у паклени и крвави либијски сукоб.

– Преко другара је добио позив да оде. Већина људи нас пита: „Добро, да ли сте уопште гледали вести тих дана?” Морам да признам да нисмо. Војислављев отац се, иначе, вратио из Либије после велике евакуације коју је организовала наша држава. Возио је багер за једну руску фирму и боравио је на градилишту у Рас Лануфу. Када је Војислав добио понуду, ситуација се смиривала. Њима петорици је понуђено да раде грађевинске радове негде око града Завије – наставља Јасмина, додајући да су му нудили велики новац.

Испратила га је на сурчински аеродром. Тамо су била петорица њих, које сада препознајемо са слика које су објавили руски новинари, неколико дана по њиховом хапшењу. 

Војислав јој се јавио чим је слетео у Тунис. Следећи пут, позвао је телефоном 18. августа из Триполија.

– Рекао ми је да још нису кренули ка Завији. Мене је вест о њиховом хапшењу затекла у пола ноћи. Не могу да опишем како сам се осећала. Чак сам размишљала да се спакујем и одем у Либију, да објасним да је Војислав служио војни рок, да је био сувише млад да би учествовао у грађанским ратовима у Југославији. Он је рођен у Сарајеву, а као дечак, са родитељима је напустио град и доселио се у Ужице. Завршио је фризерску школу. – прича Јасмина. 

Породице петорице Срба убрзо су се организовале. Неколико дана касније, из МИП-а су позвали Јасмину и обавестили је да су петорица Срба пребачена из Триполија у Зинтан.

– Први пут после хапшења, Војислав ме позвао трећег септембра. Звучао је добро. Некада прође двадесетак дана да се не јави, понекад се јави после седам дана. Звао је пре неки дан. Добро су, читају књиге и траже нове. Почетком маја, одавде смо им послали четрдесетак књига, одећу, новац – напомиње Јасмина.

Управо ових дана, петорица затвореника прекраћују дане читајући срцепарајући роман „Татица”, Данијеле Стил.

– У ћелији се, осим њих, налази још тридесетак људи, махом Африканаца. Када читају роман, један од наших чита наглас на српском, потом други Србин преводи на енглески, а онда затвореник Арапин преводи осталим затвореницима садржај романа на арапски – први пут се смеје Јасмина, истичући да су чувари затвора изузетно коректни према нашим притвореницима. 

На наше питање, има ли икаквих помака у истрази, Јасмина каже да добија опречне информације.

– Када позову телефоном, кажу да је истрага завршена, да немају ништа против њих. Управо смо им послали нову туру књига. Послала сам Војиславу блокове и оловке, јер лепо црта. Спаковала сам и шах и домине. У једном тренутку ми се чинило да пакујем децу за рекреативну наставу – завршава Јасмина Костић.

Вук се пробудио. И није заплакао.

----------------------------------------------

Амбасада проследила Вукове слике у затвор

– Породице затвореника су у готово свакодневном контакту са нашом амбасадом у Триполију. Шаљемо амбасади наше нове фотографије, а они их прослеђују у затвор. Војислав је већ видео Вукове фотографије – помиње Јасмина Костић.