Iz libijskog zatvora čuo plač sina

Iz ćelije libijskog zatvora Zintan, u kojem je zatočen već devet meseci, Vojislav Nićiforović (28) čuo je prvi sinovljev plač,bukvalno iz daljine, iz –beogradskog porodilišta. Porođaj njegove nevenčane supruge Jasmine Kostić upravo je započinjao, kada je zazvonio mobilni telefon. Libijski čuvari su dozvolili da Vojislav pozove Jasminu i nešto kasnije, kada su malog Vuka babice donele u majčino naručje.

Vojislav je, posle izvesnog vremena, iz iste ćelije, preko srpske ambasade u Tripoliju, dao i pismenu saglasnost za očinstvo, koja je potom putovala do ovdašnje administracije.

– Vuk sada nosi njegovo prezime – kaže Jasmina Kostić.

Kada je ušla u redakciju „Politike”, mali Vuk Nićiforović je čvrsto spavao. Jasmina se dugo premišljala da li da ispriča detalje o Vojislavljevo zatočeništvu i njegovoj mučnoj sudbini koju deli sa četvoricom prijatelja. Zajedno su uhapšeni pre devet meseci i osumnjičeni od novih libijskih vlasti da su ratovali na strani svrgnutog pukovnika Gadafija. Dok se na relaciji Beograd–Tripoli vodi filigranska diplomatska akcija za njihovo oslobađanje, Jasmina govori o detaljima koji su joj zauvek promenili život. Vojislava je upoznala na splavarenju na Limu, pre četiri godine. Ubrzo su počeli da žive zajedno, u njenom stanu na Novom Beogradu. 

– Prihvatio je moje dve ćerke iz prvog braka, jer je čovek širokog srca. Bavio se alpinizmom, pa jeotvorio samostalnu radnju za radove na alpinističkom užetu. Prao je prozore na neboderima, izvodio građevinske radove na visini – kaže Jasmina. 

Pitamo kako se Vojislav odlučio na put u pakleni i krvavi libijski sukob.

– Preko drugara je dobio poziv da ode. Većina ljudi nas pita: „Dobro, da li ste uopšte gledali vesti tih dana?” Moram da priznam da nismo. Vojislavljev otac se, inače, vratio iz Libije posle velike evakuacije koju je organizovala naša država. Vozio je bager za jednu rusku firmu i boravio je na gradilištu u Ras Lanufu. Kada je Vojislav dobio ponudu, situacija se smirivala. Njima petorici je ponuđeno da rade građevinske radove negde oko grada Zavije – nastavlja Jasmina, dodajući da su mu nudili veliki novac.

Ispratila ga je na surčinski aerodrom. Tamo su bila petorica njih, koje sada prepoznajemo sa slika koje su objavili ruski novinari, nekoliko dana po njihovom hapšenju. 

Vojislav joj se javio čim je sleteo u Tunis. Sledeći put, pozvao je telefonom 18. avgusta iz Tripolija.

– Rekao mi je da još nisu krenuli ka Zaviji. Mene je vest o njihovom hapšenju zatekla u pola noći. Ne mogu da opišem kako sam se osećala. Čak sam razmišljala da se spakujem i odem u Libiju, da objasnim da je Vojislav služio vojni rok, da je bio suviše mlad da bi učestvovao u građanskim ratovima u Jugoslaviji. On je rođen u Sarajevu, a kao dečak, sa roditeljima je napustio grad i doselio se u Užice. Završio je frizersku školu. – priča Jasmina. 

Porodice petorice Srba ubrzo su se organizovale. Nekoliko dana kasnije, iz MIP-a su pozvali Jasminu i obavestili je da su petorica Srba prebačena iz Tripolija u Zintan.

– Prvi put posle hapšenja, Vojislav me pozvao trećeg septembra. Zvučao je dobro. Nekada prođe dvadesetak dana da se ne javi, ponekad se javi posle sedam dana. Zvao je pre neki dan. Dobro su, čitaju knjige i traže nove. Početkom maja, odavde smo im poslali četrdesetak knjiga, odeću, novac – napominje Jasmina.

Upravo ovih dana, petorica zatvorenika prekraćuju dane čitajući srceparajući roman „Tatica”, Danijele Stil.

– U ćeliji se, osim njih, nalazi još tridesetak ljudi, mahom Afrikanaca. Kada čitaju roman, jedan od naših čita naglas na srpskom, potom drugi Srbin prevodi na engleski, a onda zatvorenik Arapin prevodi ostalim zatvorenicima sadržaj romana na arapski – prvi put se smeje Jasmina, ističući da su čuvari zatvora izuzetno korektni prema našim pritvorenicima. 

Na naše pitanje, ima li ikakvih pomaka u istrazi, Jasmina kaže da dobija oprečne informacije.

– Kada pozovu telefonom, kažu da je istraga završena, da nemaju ništa protiv njih. Upravo smo im poslali novu turu knjiga. Poslala sam Vojislavu blokove i olovke, jer lepo crta. Spakovala sam i šah i domine. U jednom trenutku mi se činilo da pakujem decu za rekreativnu nastavu – završava Jasmina Kostić.

Vuk se probudio. I nije zaplakao.

----------------------------------------------

Ambasada prosledila Vukove slike u zatvor

– Porodice zatvorenika su u gotovo svakodnevnom kontaktu sa našom ambasadom u Tripoliju. Šaljemo ambasadi naše nove fotografije, a oni ih prosleđuju u zatvor. Vojislav je već video Vukove fotografije – pominje Jasmina Kostić.