Треће европско првенство без наших

Данас почиње треће узастопно европско првенство без наших фудбалера. Ни Југославија, с неупоредиво већим могућностима од Србије, није играла на сваком, него на сваком другом (1960. и 1968. вицешампион, 1976. четврта као домаћин, 1984. последња у групи, а 1992. репрезентација кажњена због политичких грехова државе). Заједнички с Црногорцима наши су се само једном пробили међу најбоље на континенту (2000), али се нису прославили.

Дакле, није смак света што нас нема. Мала смо земља.

Међутим, тиме не смемо да оправдавамо неуспехе. Чак ни да будемо задовољни пуким учешћем. То не само што није спортски, него, без обзира на све тешкоће у које смо загазили, не уклапа се ни у наш ментални склоп.

Имали смо прилику да видимо наше играче против три учесника овог Европског првенства (од Шпаније и Француске смо изгубили са по 2:0, а од Шведске с 2:1). И шта може да се закључи из тих сусрета?

Три неискоришћене утакмице

Ништа! Ништа, јер ми нисмо имали репрезентацију. Против екипа које ће се борити за европског првака послати су играчи од којих тек треба да се створи тим.

Синиша Михајловић је као нови селектор позвао тридесетак играча, па је практично на свакој утакмици играо другачији тим. Тако су, кад год је требало да се окрене нов лист, радили и пре њега. Направи се шири списак, позову се и Курта и Мурта уз образложење да се стекне увид у то чиме располажемо.

Тако се пропушта прилика да се од првог тренутка почне са стварањем тима. С обзиром на околности репрезентација нема времена за бацање, па званичне пријатељске утакмице треба користити за уигравање тима, а не за дефиле играча. Просто је непојмљиво да онај ко преузима репрезентацију нема у глави костур тима!

После овакве три утакмице већ би у трећој требало да се примети неки напредак у односу на први меч. И да се на каснијој провери уочи почетка квалификација за Светско првенство реши још нека мања недоумица. Уместо тога пред Шпанце је послати једни играчи, против Француза други, а против Швеђана трећи.

Правити закључке о могућностима наших играча на основу тога би могло да се упореди с методом случајног узорка. Да није пуцао пенал не би се ни приметило да је Ибрахимовић био на игралишту. Е, сад, да ли га је наша одбрана укротила или је он био незаинтересован, пошто има обезбеђено место у шведској репрезентацији? И сличних питања може да се постави безброј.

Михајловићу је сада готово све јасно. Тако су, кад су се прихватили посла, углавном говорили и сви његови претходници. Вероватно је такав ред.

Није јасно, међутим, какви су Михајловићеви критеријуми за позивање у репрезентацију. Била му је довољна само једна утакмица, па да са фудбала пажњу јавности скрене на друге ствари.

Одстранио је једног играча зато што није певао химну. Чак је и гледао у земљу. Вероватно није потребно да се доказује да то нема никакве везе с учинком на игралишту. Рецимо, у финалу Светског првенства 1974. ниједан западнонемачки фудбалер, па ни капитен Бекенбауер, није певао химну. А Хенес, садашњи директор Бајерна, онај што је дигао глас што се Реал и Барселона финансирају немачким парама, исто је, као и Љајић против Шпаније, стајао крајњи у строју и гледао у црну земљу како расте трава на увојке.

А ни са родољубљем. Химна се и не пева, него слуша. У ставу мирно и без капе за оне који нису у униформи. То је свечани тренутак и нико са стране не треба да га ремети својим фалш-певањем, грљењем као некад кад је пијано друштво испраћало свог другара у војску и томе слично.

Да химна треба да се пева певали би је краљеви, председници држава и влада када се свира, рецимо, приликом њихове посете некој другој држави. То нису радили и не раде ни наши, ни странци. То, једноставно, не приличи.

Певањем химне родољубље се мери у кафани или салонима. На пољу, бојном илу фудбалском, ко је вера, а ко је невера доказује се на други начин. У чувеном говору браниоцима Београда мајор Гавриловић није позивао да се пева „Боже правде”. На Церу и Колубари 1914. Степановић и Мишић нису тражили певаче, него јунаке. Из колона које су прелазиле Албанију нису избацивани они који не певају химну, нити је то био услов да се буде у рову из којег се јуришало на Кајмакчалан.  

Селектор добија похвале што се осећа његова чврста рука. Као устав се позива на неки његов споразум с кандидатима за репрезентацију. И савез ту пере руке: оно што је потписано мора да се поштује. Ми, новинари, толико смо опчињени Михајловићевом чврстом руком да му чак и честитамо што је увео ред и код нас. Обасипали смо ми хвалоспевима, у своје време, и оне пре њега.

Није никаква уметност да се другима намеће своја воља. Проблем је да се поштују туђа правила. А није добро ако њих диктира један човек, ма ко да је.

Међутим, Михајловић је већи од савеза, већи од нашег фудбала. Прекјуче је такав био Антић, пре њега Клементе... А савез – то је председник. И некако се не примећује да смо имали и да имамо дугорочну политику.

Михајловић не треба и то се од њега не тражи да учи репрезентативце да певају химну. Уместо тога нека их, рецимо, научи да дају голове из слободних удараца, јер је за то био велемајстор.

Док су нам бекови звезде...

Нашем селектору је посао и лак и тежак. Лак је, јер је природно дошло време за смену генерација. Нико му неће замерити зашто није позвао овог или оног. Тежак је, јер у последњих неколико година звезде нашег фудбала су одбрамбени играчи. А њихова улога је, без обзира на то колико је важна за тим, да спречавају игру. Разуме се, противничку, али за успешан тим су потребни они који ће да је стварају и да дају голове. Наша најзвучнија имена су били Видић и Станковић, сада Ивановић, Суботић, Коларов... Моша Марјановић, Митић, Милутиновић, Бобек, Шекуларац, Галић, Џајић, Стојковић – немају наследнике.

Михајловић треба да их нађе, открије, створи... Да би у томе успео морао би да сарађује с клубовима, да се у њима кроз подмладак и први тим, примењује систем који неће бити супротан ономе што се ради у репрезентацији.

Пред селектором је задатак да се Србија пласира на Светско првенство 2014. у Бразилу. То не би требало да буде једино мерило да ли ће он да остане и после тога или ће бити смењен. Наша репрезентација је играла на два последња – Петковић нас је одвео у Немачку 2006, а Антић у Јужну Африку 2010. Дакле и овакви какви смо мали можемо да се пробијемо. Али, то није донело неку корист, између осталог и зато што тадашњи селектори из овог или оног разлога нису били по вољи председницима.

Исто тако ако се не пласирамо у Бразил не треба сву кривицу свалити на Михајловића. Успеси и неуспеси могу да буду и последице сплета околности. Учинак тренера, па и селектора, треба зато оцењивати на основу игре коју је створио. И ту савез треба да буде уз њега, да му пружи поверење, а не као што је било до сада – после сваког циклуса долази нови и почиње испочетка.