ДО ПОЖЕГЕ ПРЕКО СТРАЗБУРА

Некако у сенци великих политичких, отаџбинских и судских тема остаје прича о безуспешном батргању врхунске војвођанске администрације да оствари увид у одредбе уговора о концесији на изградњу аутопута од Хоргоша до Пожеге. И ја бих, као грађанин и порески обвезник, истина, скромних размера, волео да видим тај уговор, али га, изгледа, новосрбијански министар Веља Илић, чува далеко и успешно од очију српске јавности.

Моја шанса да видим тај уговор једнака је шанси да заиграм у Лиги шампиона и забијем победоносни гол у надокнади времена. Проблем је у томе што, изгледа, исте шансе имају Бојан Костреш, председник војвођанске Скупштине, и Бојан Пајтић, председник војвођанске владе, појачани Родољубом Шабићем, повереником за информације од јавног значаја.

Овај последњи је пре неки дан поводом тога издао и некакво саопштење које врви од замршеног, административног и бирократског текста, позивања на специфичне одредбе и опште право, али је и из таквог сочињенија јасно да је Шабић узалуд куцао на Илићева врата и да уговор остаје у сефу министра.

Капитални министар у прошлом сазиву и министар саобраћаја у новом Коштуничином кабинету, барем је био јасан. На Шабићев налог министарствима за капиталне инвестиције и финансије да документ учине доступним легитимним представницима аутономне војвођанске власти, одговорио је да не може да удовољи налогу и да "о увиду у уговор одлучује влада". А некако у исто време изјавио је да неће остати министар уколико влада оспори уговор о изградњи аутопута.

Ако Илић свој опстанак у влади, с могућим реперкусијама на скупштинску, владину већину, заснива на уверењу да је реч о одличном послу који не би смео да буде покварен, онда је права штета што јавност, оличена у Кострешу, Пајтићу, Шабићу и мојој пореској маленкости, неће моћи да подели с њим ту врсту усхићења.

Истини за вољу, Илић се позива на одредбе уговора које предвиђају поверљивост акта. Могућно је и да је и њему криво што нећемо сазнати како је направио одличан посао, али та силна поверљивост, сасвим природно, изазива сумње и готово алергијски сврабеж јавности као и увек када се ради о тајним пословима.

Јесмо ми земља у транзицији али то није баш јак разлог да важе правила мимо неких устаљених принципа и добрих обичаја. Уговор о изградњи аутопута потписан је са шпанско–аустријским конзорцијумом. Може ли читалац да замисли ситуацију да владе у Мадриду или Бечу крију уговор од представника каталонске или корушке управе око посла који се тиче ових локалних заједница?

Бојан Пајтић с резигнацијом каже: "Нема ничег природнијег од тога да представници регионалне власти имају увид у нешто што се догађа у њиховој регији" и додаје: "Било би природно и логично да смо од почетка имали увид у тај посао".

Ја бих, на пример, као што је то сада модерно, могао домаћег потписника тог уговора да тужим суду у Стразбуру ако пронађем довољно вештог адвоката који би моју ускраћеност да остварим увид у уговор некако довео у везу с ограничењем мојих људских права, али не иде да то раде Пајтић и Костреш којима су повређена, тако да кажем, политичка права.

У случају ове двојице ствар је посебно осетљива, јер овакав однос централне власти према њима деструктивно делује на већ посустало аутономаштво. Да ствар буде гора по власт у Војводини, до краја године треба да уследе и избори за војвођанску скупштину који су имали неког смисла док су и та скупштина и влада која је у њој бирана имали смисла.

Иновирана митингашка поскочица с краја осамдесетих сада би могла да гласи: – Ој, Србијо из два дела поново ћеш бити цела. Уосталом, и Пајтић говори о регионалној власти.

Главни уредник недељника "Време"