DO POŽEGE PREKO STRAZBURA

Nekako u senci velikih političkih, otadžbinskih i sudskih tema ostaje priča o bezuspešnom batrganju vrhunske vojvođanske administracije da ostvari uvid u odredbe ugovora o koncesiji na izgradnju autoputa od Horgoša do Požege. I ja bih, kao građanin i poreski obveznik, istina, skromnih razmera, voleo da vidim taj ugovor, ali ga, izgleda, novosrbijanski ministar Velja Ilić, čuva daleko i uspešno od očiju srpske javnosti.

Moja šansa da vidim taj ugovor jednaka je šansi da zaigram u Ligi šampiona i zabijem pobedonosni gol u nadoknadi vremena. Problem je u tome što, izgleda, iste šanse imaju Bojan Kostreš, predsednik vojvođanske Skupštine, i Bojan Pajtić, predsednik vojvođanske vlade, pojačani Rodoljubom Šabićem, poverenikom za informacije od javnog značaja.

Ovaj poslednji je pre neki dan povodom toga izdao i nekakvo saopštenje koje vrvi od zamršenog, administrativnog i birokratskog teksta, pozivanja na specifične odredbe i opšte pravo, ali je i iz takvog sočinjenija jasno da je Šabić uzalud kucao na Ilićeva vrata i da ugovor ostaje u sefu ministra.

Kapitalni ministar u prošlom sazivu i ministar saobraćaja u novom Koštuničinom kabinetu, barem je bio jasan. Na Šabićev nalog ministarstvima za kapitalne investicije i finansije da dokument učine dostupnim legitimnim predstavnicima autonomne vojvođanske vlasti, odgovorio je da ne može da udovolji nalogu i da "o uvidu u ugovor odlučuje vlada". A nekako u isto vreme izjavio je da neće ostati ministar ukoliko vlada ospori ugovor o izgradnji autoputa.

Ako Ilić svoj opstanak u vladi, s mogućim reperkusijama na skupštinsku, vladinu većinu, zasniva na uverenju da je reč o odličnom poslu koji ne bi smeo da bude pokvaren, onda je prava šteta što javnost, oličena u Kostrešu, Pajtiću, Šabiću i mojoj poreskoj malenkosti, neće moći da podeli s njim tu vrstu ushićenja.

Istini za volju, Ilić se poziva na odredbe ugovora koje predviđaju poverljivost akta. Mogućno je i da je i njemu krivo što nećemo saznati kako je napravio odličan posao, ali ta silna poverljivost, sasvim prirodno, izaziva sumnje i gotovo alergijski svrabež javnosti kao i uvek kada se radi o tajnim poslovima.

Jesmo mi zemlja u tranziciji ali to nije baš jak razlog da važe pravila mimo nekih ustaljenih principa i dobrih običaja. Ugovor o izgradnji autoputa potpisan je sa špansko–austrijskim konzorcijumom. Može li čitalac da zamisli situaciju da vlade u Madridu ili Beču kriju ugovor od predstavnika katalonske ili koruške uprave oko posla koji se tiče ovih lokalnih zajednica?

Bojan Pajtić s rezignacijom kaže: "Nema ničeg prirodnijeg od toga da predstavnici regionalne vlasti imaju uvid u nešto što se događa u njihovoj regiji" i dodaje: "Bilo bi prirodno i logično da smo od početka imali uvid u taj posao".

Ja bih, na primer, kao što je to sada moderno, mogao domaćeg potpisnika tog ugovora da tužim sudu u Strazburu ako pronađem dovoljno veštog advokata koji bi moju uskraćenost da ostvarim uvid u ugovor nekako doveo u vezu s ograničenjem mojih ljudskih prava, ali ne ide da to rade Pajtić i Kostreš kojima su povređena, tako da kažem, politička prava.

U slučaju ove dvojice stvar je posebno osetljiva, jer ovakav odnos centralne vlasti prema njima destruktivno deluje na već posustalo autonomaštvo. Da stvar bude gora po vlast u Vojvodini, do kraja godine treba da uslede i izbori za vojvođansku skupštinu koji su imali nekog smisla dok su i ta skupština i vlada koja je u njoj birana imali smisla.

Inovirana mitingaška poskočica s kraja osamdesetih sada bi mogla da glasi: – Oj, Srbijo iz dva dela ponovo ćeš biti cela. Uostalom, i Pajtić govori o regionalnoj vlasti.

Glavni urednik nedeljnika "Vreme"