Осмех који убија

Догодило ми се то још као гимназијалцу. У једној кафаници на ободу града неколико нас окупљених око стола смејало се на сав глас. Као сва младеж, да јој брашно покажеш, ударила би у кикот. У једном тренутку неки средовечни човек устаде од суседног стола, примаче се нашем и десном шаком ме одалами по лабрњи. Одлетеше ми наочари са лица и ја угледах стотину звезда. Настаде гужва, комешање, гушање, све док нас конобар и власник кафанице не развадише. Кад сам после свега оног човека упитао зашто ме ударио тако крвнички и шта сам му то скривио, он је слегао раменима и само рекао: "Зашто си ми се смејао?" Нико му се није смејао, јер ми тог човека у кафаници нисмо ни приметили заокупљени својим будалаштинама.

Ове непријатне догодовштине из младости сетио сам се прекјуче, у Нушићевој улици, док ми је пријатељ Жика у једном пасажу објашњавао зашто је у пошти преко пута правио будалу од себе. Затекао сам га у подужем реду, јер је то био последњи дан за уплату прве рате пореза на имовину. Некако сам се прогурао до њега, праћен гласним замеркама да нико не може до шалтера преко реда. Али, Жика ми само климну главом и смркнута лица настави да блене у плафон и зидове окићене рекламама. Као да га ништа на овом свету није интересовало. Сачекао ме испред поште и повукао за рукав мантила, гурајући ме ка пасажу преко пута.

– Шта ти је, Жико, јеси ли откачио? – упитах забринут за његово понашање.

– Ја откачио? Не дај Боже, само предузимам безбедносне мере – одговори он.

– Какве безбедносне мере?

– Спречавам себе да се на јавном месту смејем. Поготову се тога чувам у градском јавном превозу – рече Жика, али мени још није било јасно о чему говори. Гледао сам у њега бело и очекивао даље објашњење.

– У Београду је постало опасно погледати у некога и насмејати се. Можеш главу да изгубиш. Људи тај твој осмех доживљавају на различите начине. Најчешће као увредљиви, ниподаштавајући осмех. Зар се теби нешто слично није десило у аутобусу или тролејбусу ГСП-а? Гледаш у неко лепо детенце које човек држи у крилу, насмејеш му се, а изнад дечије главе севне претећи поглед, често и питање: "Шта се кезиш?" Зар није тако? – сада ми је Жика већ био јасан.

Заиста, и мени се више пута догодило да погледам у друге људе, да им се насмејем из љубазности. Најчешће то радим када у градски јавни превоз уђу весељаци, они мало "под гасом", којима својим осмехом хоћу да дам подршку њиховој духовитости. Тада сам се сетио и догађаја из прошле године када је неки пијанац изишао из аутобуса у предграђу Београда, када и човек који му се осмехнуо. Пијанац је извадио шрафцигер и зверски га забо неколико пута у груди непознатог човека, кога је на крају оставио у јарку поред пута.

– Откуд ти пало на памет да сада о томе бринеш – радознало сам гледао у Жику.

– Па, ево, шта се догодило само пре недељу дана. И то само у једном дану. У мом комшилуку, на Видиковцу, ташта је насрнула на зета само зато, како је он касније објаснио, што јој је био сумњив његов осмех пред њен излазак у град. Замало му очи није извадила. На путу до Теразија сретнем колегу из предузећа који ми је испричао да је у његовој, Угриновачкој улици спречена велика трагедија. За гуше су се ухватила два брата, јер је један од њих, уз осмех, рекао другом да му лоше стоји тек купљена виндјакна. Овог другог није заболело то што је рекао брат, већ што му се његов осмех дубоко зарио у срце. Почели су да се туку и псују мајку један другом. Мајка је била у истој соби и преклињала их да прекину тучу. На крају је полиција морала да интервенише – исприча Жика.

Таман сам хтео нешто да кажем, кад он рече да ту причи није крај.

– Истог петка, у Капетан Мишиној улици, у једном стану сестра к`о сестра рекла брату да му девојка и није баш нека. Наравно, слатко се, сестрински, смејала. Брату је пао мрак на очи и тако је сестру изударао да је полиција морала да га приведе у станицу. Дежурном инспектору је изјавио да га је највише заболело то што се сестра смејала. Ма, био је тај петак заиста црн за неке, дан опасан за осмехе. Тај инспектор, кога случајно познајем, рекао ми је да је и у Змај Јовиној улици, неколико сати раније, муж истукао супругу. Знаш ли који је разлог за батине био?

– Па, вероватно му се неким поводом осмехнула – одговорих наслућујући мотив за свађу.

– Рекла је, расположена, да му чвор на кравати личи на брух. Требало би да буде много мањи, како га не би гушио. И почела је самој себи да се смеје како јој је пало на ум баш то поређење. Смех је био окидач за мужевљеве батине – описа Жика још један случај.

Од прекјуче у градском аутобусу, тролејбусу или трамвају само гледам кроз прозор. Не зато да не бих некоме уступио место, већ да ми се не деси да се некоме осмехнем.