Црвени тепих за Крокодила

Од када памтим себе у нашој кући су се читале књиге. И данас се читају. Ситна дечица, само њима знаном динамиком, листају сликовнице, бајке. Воле да им се читају приче за лаку ноћ. То је најинтимнији моменат у животу наше породице.

Два мала бића у смирај дана, уљуљкавају се, а супруга и ја им наизменично читамо, готово увек прескачући по целе пасусе, док они тону у сан хрлећи у сусрет новом дану. Бајке свима знане, поновљене по сто пута умеју нама одраслима да буду досадне. Онда смо увели новину и читамо им одломке књига које нас двоје тренутно читамо.

Идемо кроз нови текст заједно. Немам појма да ли разумеју роман који ја тренутно читам, али не видим да се буне. Горак је то, раскошан текст, прошаран црним хумором, који прецизно барата ритмом прозе да би шокирао, забавио или понео музиком.

Приповедачев хипнотички глас заједно нас носи у митско царство у ком не владају здрав разум или психологија, него судбина. Деца утону у сан, а ја одложим књигу поред њихових кревета и одем да гледам фудбал.

У ово тешко време, када планета и ја у својој средовечности често посрћемо пред зилион моралних дилема, мени је најбитније да некако усадим клинцима у свест да је код бунта најбитније разорити систем, а не дозволити да систем разори тебе. Онда се лакше плива кроз живот. Сведоци смо многих превирања.

Ових дана јавност се узбуркала због 212 столица једног атељеа. Међутим мене мучи друга ситуација. У петак у Београду, на платоу испред музеја „25. мај” одржава се завршно вече регионалног књижевног фестивала Крокодил. Лично сам учествовао у првом, када смо због временских прилика (непогода) прошли горе него тенисери, финалисти овогодишњег турнира у Паризу.

Тада се уместо испред музеја у прелепом атријуму дешавање преместило унутар здања у невелику салу која је на изненађење свих нас била крцата. Истинским љубитељима писане речи, једно повелико невреме, није могло ништа.

Паралелно с тим догађајем у петак, у Београду се дешава и манифестација „Ноћ књиге” у којој се по многим књижарама једног издавачког ланца, маме потенцијални купци књига, да по невероватним попустима купе књиге и уз то приде добију неки поклон, као што су шампон за косу, кекс за чај, јелкица за кола.

Наследници Киша, Селенића, Пекића на једној, против естрадних новосписатељица, на другој страни. Ја то тако доживљавам. Директан сукоб живота против потрошачког друштва. Неспутана слобода писане речи против филозофије тржних центара и потрошачке митологије неолиберализма. Ја лично не могу да верујем људима који нам се кроз животе шуњају маскирани у оделима са краватама, и са осмехом на лицу нуде нешто, чиме на уштрб наше наивности згрћу новац.

Не бих да будем погрешно схваћен, али ипак лако, много ми је лакше да живим са спознајом да на свету има људи којима је социјална правда још увек доминантна категорија морала. Фестивал Крокодил један је од многобројних покушаја да се објасни, од живота, престрашеним и послушним људима да није све у животу у новцу и идолопоклонству.

Једноставно постоје још увек аутори који дају себи слободу да препознају акутне појаве у нашим тренутним животима, објасне људима да има живота и истине и без онога што нам пласирају политичари и њихови полтронски медији, који би да се радо продају за шаку моћи, без страха од презира првенствено сопствених потомака.

Сви се ми добро сећамо књига којима су испуњавани регали у време самоуправног социјализма. Такозване књиге на метар. Тиме су и они којима је писана реч била непознаница куповали статус у комшилуку и код родбине. Тако је и данас. Књиге на метар су замениле шљаштеће корице које хипнотички привлаче купце.

Служе им без обзира на садржај, као социјални штап. Звучна имена са ТВ-а и таблоида ненадано су открила своје списатељске дарове. Црвени тепих преселио се са биоскопских премијера на промоције књига. Трубачи са сплавова исто. Ватромети, голубови, шљокице на све стране најављују шокантне исповести, ненадане приповеди, приче из сепареа ноћних клубова у књижевној форми. Увек када мислим да смо дотакли дно, изненадим се следећим, дубљим, нивоом.

Писац