Биографија је одело писца

Издавачка кућа „Агора” из Зрењанина, почела је да објављује изабрана дела Милисава Савића (1945), једног од наших најзначајнијих савремених писаца. Прво је објављена „Фуснота”, а недавно књига „Љубавна писма и друге лекције”, која је својеврсни наставак „Фусноте”. У књизи, која има четири тематске целине, налазе се есеји који су приче, приче које су есеји, аутобиографски записи, портрети писаца – писани с много љубави.

У књизи „Љубавна писма и друге лекције” бавите се, између осталог, односом историје и књижевности.

Књижевност је углавном била кућна девојка историје. Девојка је свашта обављала, а понајвише радила на прославама значајних датума своје газдарице. Тек у новије време девојка је дошла до сопствене куће. У којој празнује своје датуме.

Тврдите да је наш први хит-роман био „Усамљени јуноша” Милована Видаковића?

Рецепт који је користио Видаковић не разликује се много од данашњих, по којима се справљају хитићи. У основи тог рецепта стајала је интригантна, а чедна љубавна прича намењена женској читалачкој публици. У ту причу, као нека врста надева или зачина, уметане су историја, путовања, слике из живота високог друштва, хумор, еротика, квазифилозофска ћаскања... И ето књижевне посластице, од које ћете, као после недељног ручка, слатко захркати.

Може ли биографија писца да штети његовом делу?

Може. И обрнуто: да му помогне. Биографија је одело писца.

Како је настало троделно име – Видосав Јосић Савић, о писцима који су исте године, 1969. објавили своје прве књиге?

Вук Крњевић је тада изјавио да се појавио један добар писац који се зове Видосав Јосић Савић. Духовито! И вероватно ће неко рећи – тачно!

У то време, настао је и термин – црна, или стварносна проза. По чему је проза ваше генерације била стварносна?

Ваљда, зато што смо у књижевном тексту примат давали политици. Стварност, неулепшана, неидеологизована, била је разорни динамит нарације. Ту прозу, жестоко су напали и политичари, и добар део писаца. Политичари, јер је подривала њихову – виртуелну, ружичасту стварност, писци – јер су сматрали да угрожава аутономијууметности. Брзо су нас и лепо почистили, па данас можемo да се упитамо: шта то беше стварносна проза?

Какав је данас однос политике и уметности?

Очигледна је доминација политике. Еуфемистички речено: етике над естетиком. Уметност је успавана и треба је свим средствима силовати да би се пробудила. До чега то може довести, не бих умео да кажем. У старом Риму, уместо позоришта, добили смо арену: тамо су гледаоци уживали у правим смртима, а не у „измишљеним”. У роману „Снег” Орхан Памук описује једну позоришну представу у којој глумци, у жељи да изведу револуцију, пуцају правим мецима.

Ко су, на почетку вашег рада, били ваши узори?

Бабељ, Пилњак, од наших Бора Станковић и Миодраг Булатовић. Типични „мрачњаци”, „црњаци”.

Анализирате и однос власти и писаца. Тај однос – потпуно се променио. Како писце данашња власт, како кажете, ставља под „стаклено звоно”.

Не занима ме толико однос власти и писаца (да се не заварамо: и писци су део власти), колико идеолошка матрица у којој се ствара култура, па и књижевност. Велика творевина западне цивилизације јесте идеја о слободном интелектуалцу, чије критичко мишљење стоји у основи напретка те цивилизације. Бојим се да се од те идеје одступа. Владајућем идеолошком дискурсу, одговарају подобни (комунистички термин), или коректни (како се данас каже) интелектуалци. Но, на матрици коректности не може се правити велика уметност. Добро је што се не одступа од једне друге цивилизацијске тековине: да писце не треба хапсити, и књиге и позоришне представе – забрањивати. А то није мало.

Милорада Павића једни уздижу у небо, други оспоравају. Ви „Хазарски речник” поредите с опојним вином?

Био сам први читалац те књиге. За наше прилике капитална књига. Била, и остала.

За Драгослава Михаиловића кажете да има најдоброћуднији осмех међу српским писцима. И о осталим писцима (Селенић, Тишма, Исаковић,  Биљана Јовановић – да поменемо неке), пишете без мржње, злобе, цинизма?

Српска мемоаристика – углавном је мемоаристика мржње. Сва је писана с позиције „ја сам најбољи”, а сви други, мање-више, ђубрад су. Наравно, има и обрнутих случајева. Најбољи пример мемоаристике немржње – јесте затворска прича нашег познатог писца, у којој он, као затвореник, убеђује своје чуваре (који га иначе малтретирају) да је слободнији од њих. Без ироније и сарказма, на сопствени рачун, нема добре мемоаристике, односно добре прозе.

Зоран Радисављевић

-----------------------------------------------------------

Понављачи и бубалице

Бавите се и односом теорије књижевности и прозног текста...

У једном недавном тексту – писце сам поделио на понављаче и бубалице, двојкаше и петичаре. Први једва да су стигли до матуре, други су доктори наука и академици. Први су људи кафане, други људи библиотека. Први су барабе, други фина господа. Пример за прве је Бабељ, који је јахао са Буђонијевом црвеном коњицом, за друге Борхес, који је целог живота гутао библиотечку прашину... У том тексту никоме нисам дао предност. Али погрешио сам: барабама је одзвонило. Модерна књижевност не може без књижевне теорије, и добрим делом она је настала као разрада те теорије. Понављачи углавном и не разумеју модерну књижевност, јер за то не поседују неопходна знања. Но, понављачи овде и нису важни, јер се књижевност пише за елиту. Побесним кад се неко жали да се књижевност више не чита. Чита се, али њу чита изабрана мањина. И то је довољно.