Дан без љубави је изгубљен дан

Дан без љубави је изгубљен дан.

Овако говори Вера Јанчић, новинар, преводилац, једна од првих жена с дипломом факултета у Србији, која овог лета пуни 98 година. Пензионисала се шездесетих година, али је остала активна: последњи текст објавила је управо у Културном додатку „Политике“ 1992. године.

– Завршила сам Женску гимназију у Новом Саду, било је 32 ученице у разреду, много Немица и Мађарица. Факултет је у оно време ретко ко уписивао. Ја сам била одличан ђак, увек врло упорна, а Правни факултет сам уписала због сиромаштва родитеља – сећа се  госпођа Јанчић док нам пружа индекс – уписницу из 1933. године, браон боје. На првој страни читамо: Краљевина Југославија, Универзитет у Београду, Верослава Д. Лукић, септембар школске 1933/34. године. У индексу углавном десетке и деветке, а од предмета Енциклопедија , Народна економија, Црквено право, Статистика, Кривично, па Грађанско право...

Док разговарамо у њеном стану у центру Београда уз одличну питу од вишања, примећујемо и гомиле књига на столу, у орманима...

– И даље много читам, читам сатима и углавном слушам радио. Телевизију ретко гледам, јер купујемо јако лоше филмове и још горе серије – говори и показује на збирку песама Превера на столу коју управо чита и то на француском. Може да се споразуме на седам језика, од енглеског и немачког до руског и италијанског, што јој је много помагало током каријере.

Пропутовала је Европу уздуж и попреко, а њене пријатељице Пауна, Снежана и Вида, које могу ћерке да јој буду, препричавају анегдоту приликом посете лекарке из мобилне екипе Геронтолошког центра:

– Госпођо, реците ми једну пословицу – питала је млада докторка, у жељи да провери ментално стање 97-годишње Вере.

– На којем језику, латинском, француском, пољском – одговорила је уз осмех Вера.

– У Ћуприји, где сам одрасла, чешки сам научила играјући одбојку са Чехињама, знате, тада је у Ћуприји била прва српско-чешка фабрика шећера. Тешко се тада живело, мој отац, који је био машиновођа, издржавао је нас три ћерке са 1.100 динара месечно. Сећам се, мајка, домаћица (а то би требало да буде призната професија јер те жене немају радно време), оде на пијацу са 10 динара, напуни два цегера и врати се с кусуром, толико је била јака „десетица“ у оно време – казује Вера Јанчић.

Адвокатуром се није бавила ни дана, пут је после удаје за грађевинског инжењера Кирила Јаниса, који је градио пруге широм СФРЈ, одвео у Македонију, где је прве новинарске кораке опробала у „Новој Македонији“. Њен супруг, одавно преминуо, такође је имао необичан живот: родитеље није запамтио, а с децом сирочади из Солуна за време Првог светског рата пребачен је у Француску где је завршио гимназију. У Београд је дошао да студира на Грађевинском факултету, променио презиме у Јанчић, а Веру је упознао на радном задатку у Словенији, у једном летовалишту, где се љутио што му сан песмом ремете „безобразне Новосађанке“.

После вишемесечног дописивања, Кирил је дошао у Нови Сад и испросио Веру. Она и данас воли писма и разгледнице, добија их од пријатеља широм света и даље, а почасно место на полици у дневној соби заузимају слике породице која је данас у Француској.

– Ћерка Наташа је архитекта у пензији, зет чувени Љуба Поповић. Адријана је вајарка на тату, а Тијана архитекта на маму. Праунук Милан говори и српски и француски, иако има само годину и по дана – са осмехом показује фотографије наша саговорница.

На њеном лицу и у њеним покретима се не виде године, нити то колико је имала тежак живот. Два пута је избегла смртну опасност. Од Немаца су побегли из Сарајева последњим возом за Србију, а није јој било дозвољено да понесе ни радио-апарат из куће. Све је тамо остало. Муж је био мобилисан, а она је код родитеља у Ћуприји била током Другог светског рата.

– У кући нам је била немачка команда, али смо ми помагали свим људима који су хтели да пребегну. Од једног од њих, био је то Италијан, студент којег су присилно мобилисали и којег су Немци користили за физичке радове, научила сам италијански. Успели смо да га спасемо и годинама касније, после рата, била сам му у гостима са ћерком – сећа се Вера.

Тако је после рата у Москви успела да пронађе и руског војника, рањеника којег је спасла док се скривала у подруму „Политике“ и о њему написала репортажу јер се испоставило да је реч о научнику који је био високо рангиран у војној индустрији ондашње Русије.

Животни век је провела уређујући женску страну у „Борби“, а једна од најдражих репортажа је с првог часа сексуалног васпитања у Европи који је одржан у једној средњој школи у Норвешкој.

– Осећала сам се као сироче, јер сам била једина која није члан КП. Али то је била цена, желела сам да останем независна и да сама стичем уверења. Новинарски посао је био тежак, није било радног времена, ако ниси писао дању – писао си ноћу. Плата је била мала, али ја сам радила из љубави према новинарству и амбиције, што не рећи – прича Вера која је после одласка у пензију углавном радила за НИН и „Политику“.

После смрти супруга није се удавала, ево више од 30 година. Али, каже, љубави је увек било. Има одабране пријатељице које су доста млађе од ње, јер из њене генерације више нема живих, чује се сваки дан са ћерком и каже да би волела да новине не буду толико „сиве“. Ми јој желимо још много лепих дана и прочитаних страна...

Срећан рођендан, госпођо Јанчић!

Сандра Гуцијан