Откуп станова бивших власника

Очекивани закон о реституцији имовине бившим власницима требало би да реши и проблем станова који су у земљишним књигама у власништву грађана, а фактички их користе заштићени подстанари, лица која су имала станарско право, а сада право дугорочног закупа. Иако је овај проблем делимично решен Законом о становању, којим је утврђена обавеза општина на чијој територији се ови станови налазе да врате власницима станове на коришћење обезбеђивањем одговарајућег стана заштићеним подстанарима, ово питање није потпуно решено.

Ово није проблем само власника који не могу да користе своје станове већ и заштићених подстанара, који су ове станове добили од општине, војске или државног органа ради решавања стамбеног питања, а практично га нису решили, јер немају право откупа, па су доведени у неравноправан положај са осталим лицима која су добила стан у друштвеној својини и стекла то право.

Бившим власницима имовина је одузета национализацијом, али је стан изузет из национализације у смислу власништва али не и права становања у том стану. Тамо где власници нису живи, право својине је пренето на наследнике. Проблем настаје у случају када су наследници у иностранству на непознатој адреси, или више нису живи, а стан се и даље води на бившег власника.

Постоји и једна група станова чији власници су обештећени после Другог светског рата, на основу међународних споразума које је потписала тадашња Југославија, тако да ти власници и њихови наследници немају право да потражују ове станове, али се и даље воде као власници на основу решења о изузимању од национализације. Ради се о америчким држављанима који су, на основу споразума између влада САД и ФНРЈ о новчаним потраживањима САД и њених држављана, обештећени правичном накнадом. Овим споразумом договорена је исплата накнада онима који су држављанство САД имали на дан потписивања овог споразума, 19. јула 1948, као и у случају када у време преузимања њихове имовине од стране југословенске државе нису имали то држављанство него су га после тога стекли. Заправо, ради се о југословенским држављанима који су за време или непосредно после Другог светског рата пребегли у САД и тамо добили америчко држављанство.

Прописано је да се накнада исплаћује из средстава савезног буџета на основу процене вредности имовине од стране стручњака по налогу Уреда за заштиту југословенске имовине у иностранству, при коме је била формирана посебна комисија за одређивање накнаде држављанима САД. Другостепени орган је био Државни секретаријат за послове финансија.

Стога, корисници њихове имовине, тј. станова, могу да их откупе под условом да је бивши власник амерички држављанин, да је то био у време потписивања споразума, и да је обештећен правичном накнадом према тадашњим прописима.

Податке о томе да ли је исплаћена правична накнада бившим власницима у овим случајевима требало би да поседује Архив Југославије. Информације о томе ко су били власници на одређеним непокретностима могу се видети из решења о национализацији и претварању приватне својине у друштвену, а то би требало да поседују локални или градски историјски архиви у којима су похрањене збирке исправа општинских судова, одељења земљишних књига.