Сетна споменица академику

Airy nothings, то су у „Сну летње ноћи” песничка дела: „ваздушасто ништа”. Када Шекспир говори о песништву, речи увек имају двоструки смисао. Ништавно и узвишено, оно највише што нуде људски ум и људска рука. Коме то пође за руком, може да се мери с боговима. Никола Милошевић се није мерио с боговима, он се борио с празнином коју су богови оставили за собом. Као што се ми, данас, боримо с празнином коју је он оставио за собом. У тој су духовној борби настале његове сјајне књиге о „ваздушастим”, неухватљивим творевинама у „књижевности душе”, дела сетног чаробњака.

Ова слика има код Шекспира свој наставак и привидни крај. „Наше су игре завршене”, каже Шекспиров Просперо – и ломи свој чаробни штап. Али их окончати не можемо, као да додаје Милошевић – и подиже његов преостали део. У том делићу дрвета, у магичном фрагменту, имамо окосницу методе и принцип обликовања који текст и његово тумачење претварају у нераздвојне партнере у субјективној драми сазнања. У структури огледаостварује се однос између детаља и целине који у склопу књижевног дела постоји између појединих глава, што открива неслућене могућности – пред нама израња заокружено тумачење као драмски епилог једне устрептале, вибрантне, емотивно обојене сазнајне игре.

Али пре но што се окрене одбеглим боговима, овај тумач за тренутак застаје. Подсећа на принципе на којима се темељи његова умна и сликовита критичка реч. Сви знамо да је литерарно дело „пресована душа”, једна у књижарску пресу сабијена психолошка карактеристика. Но управо се зато најпре морају отклонитидва, у основи наивна, психолошка метода тумачења. Један је препознавање биографских података у ауторовом делу, други њихово уношење у дело из индискретних, претежно скандалозних хроника његовог бурног или двосмисленог живота. А затим, да интерпретацији претходи извесно темперирањетекста. Извесноприлагођавање правилима уметничког дела које спаја и наставља оно што би свакодневица, у стварном животу, хтела да прекине и заустави.

Отуда његов дискурс одише оном племенитим архаиком што подсећа на „резану прозу” каква је била у моди с краја деветнаестог века у европској филозофији и књижевности. Почивала је на уверењу да излагање добија на динамичности ако се пише у одсечним, језгровитим реченицама, у опојном стилу старих сановника и календара. Само што је њихово низање код Милошевића увек непротивречно, а стил усаглашен магијом логичке доследности. Писати кохерентно, уз то у сликама што илуструју густо плетиво апстрактних сазнања, то у исти мах за њега значи бити у сагласју с теоријским прегнућем у коме нарочите заслуге припадају откривању стварних континуитета, али и стварних узрока за промену научних парадигми у области филолошких и филозофских метода.

Тог континуитета има најмање на друштвеном плану: тек су у последња три века овлашћени тумачи књижевности постали професори универзитета и руководиоци института – шамани грађанске класе са редовном платом. А то је управо она „каста” код које ће Милошевић, и сâм професор универзитета, осудити „грађанску симулацију учености”. Тако је један од најблиставијих тумача светске књижевности, у тешко сазнатљивој структури мита и религије, посебно руске религијске мисли, али и оним мање упадљивим уметничким ритуалима и симболичким животним ситуацијама, уочио оно што академска ученост није хтела, или није могла, да уочи − основу модерне књижевности и најснажнију потпору универзалних порука које доносе модерна дела са метафизичком и митском основом у себи.

При томе су отвореност и лакоћа у излагању најсложенијих теоријских ставова и закључака један од битних разлога трајног присуства Николе Милошевића у нашем духовном окружењу, као једног од најзнатнијих философа, есејиста и беседника двадесетог века, којима овдашња културна јавност иначе није оскудевала. Када су се појавили „Антрополошки есеји” и гласовита студија о негативном јунаку, по обиму мала али написана продорном снагом челичне стреле, његов реторски избрушени стил одисао је аутентичним сензибилитетом за вредност литерарне материје. Разарао је оклоп догматске фразеологије, уносећи у исти мах збуњеност и пометњу унутар високих зидина академске учмалости.

Широки, помало театрални гестови код њега нису деловали извештачено, јер су били условљени природном сувереношћу. Говорио би течно као да говори са неког невидљивог листа, а ипак је сваку реченицу обликовао тако пластично и јасно да би и обичан разговор пружао савршен експозе, зрео за штампање. Али у својој виртуозности био је усамљен и једнако удаљен од свих струја у минулом веку – феноменологије на његовом почетку, марксизма на његовој средини, постмодерне на његовом крају. Његова је неуморна делатност била можда само опијат за потискивање свести о духовној издвојености.

Позивамо читаоце да погледају неке од значајних радова Николе Милошевића о нашим писцима или о великим светским философима: таквим сјајним анализама не би било нужно ништа додати да нас брзи напредак извесних хуманистичких дисциплина током последњих година не подстиче да ту и тамо продужимо перспективе које оне отварају. Груписани у целине, мање или веће, прилози у овој споменици неминовно се преплићу, у складу са критичким интересовањима или херменеутичким опсесијама које су њихове ауторе покретале, али они у сваком тренутку призивајуза сведока Милошевићеву теорију, есенцију доследности духовних назора, која се као ретко где опире немилосрдној пролазности.

Иако иза ове споменице стоји Филолошки факултет у Београду, институција у којој је професор Никола Милошевић провео деценије; иако је он сам стајао иза избора имена које би „волео да види у неком зборнику”, првобитно замишљеном као „Festschrift” у славу једног од најбољих академских ментора, колега и пријатеља којима нас је живот обдарио − његов одлазак оплакује целокупна интелектуална јавност.

Шта овај одлазак значи за судбину наше духовности, рекла је већ његова научна и педагошка прошлост, али још јасније ће рећи будућност која његово умно дело чека. „Тамна страна” у коју се после свих својих сетних, али и стваралачки срећних сеоба преселио, спокојнија је од свих у којима је, понекад принудно, понекад добровољно, живео. Нико више неће моћи од њега ништа да захтева и тражи, и он ће тек сада стварно почети да даје.

АНТРФИЛЕ:

Дух и разумевање

У издању Филолошког факултета у Београду управо је објављен зборник „Дух и разумевање. Николи Милошевићу у спомен” који су приредили Слободан Грубачић и Јован Делић. У Зборнику своје радове објављују Никша Стипчевић, Ксенија Марицки Гађански, Драгољуб Стојадиновић, Душко Певуља, Мило Ломпар, Радомир Ђорђевић, Слободан Јауковић, Саво Лаушевић, Душан Иванић, Зоран Пауновић, Јован Попов, Јован Делић, Срдан Богосављевић и Слободан Грубачић, аутор и увода у Зборник, под насловом „Сетна споменица”.