Setna spomenica akademiku

Airy nothings, to su u „Snu letnje noći” pesnička dela: „vazdušasto ništa”. Kada Šekspir govori o pesništvu, reči uvek imaju dvostruki smisao. Ništavno i uzvišeno, ono najviše što nude ljudski um i ljudska ruka. Kome to pođe za rukom, može da se meri s bogovima. Nikola Milošević se nije merio s bogovima, on se borio s prazninom koju su bogovi ostavili za sobom. Kao što se mi, danas, borimo s prazninom koju je on ostavio za sobom. U toj su duhovnoj borbi nastale njegove sjajne knjige o „vazdušastim”, neuhvatljivim tvorevinama u „književnosti duše”, dela setnog čarobnjaka.

Ova slika ima kod Šekspira svoj nastavak i prividni kraj. „Naše su igre završene”, kaže Šekspirov Prospero – i lomi svoj čarobni štap. Ali ih okončati ne možemo, kao da dodaje Milošević – i podiže njegov preostali deo. U tom deliću drveta, u magičnom fragmentu, imamo okosnicu metode i princip oblikovanja koji tekst i njegovo tumačenje pretvaraju u nerazdvojne partnere u subjektivnoj drami saznanja. U strukturi ogledaostvaruje se odnos između detalja i celine koji u sklopu književnog dela postoji između pojedinih glava, što otkriva neslućene mogućnosti – pred nama izranja zaokruženo tumačenje kao dramski epilog jedne ustreptale, vibrantne, emotivno obojene saznajne igre.

Ali pre no što se okrene odbeglim bogovima, ovaj tumač za trenutak zastaje. Podseća na principe na kojima se temelji njegova umna i slikovita kritička reč. Svi znamo da je literarno delo „presovana duša”, jedna u knjižarsku presu sabijena psihološka karakteristika. No upravo se zato najpre moraju otklonitidva, u osnovi naivna, psihološka metoda tumačenja. Jedan je prepoznavanje biografskih podataka u autorovom delu, drugi njihovo unošenje u delo iz indiskretnih, pretežno skandaloznih hronika njegovog burnog ili dvosmislenog života. A zatim, da interpretaciji prethodi izvesno temperiranjeteksta. Izvesnoprilagođavanje pravilima umetničkog dela koje spaja i nastavlja ono što bi svakodnevica, u stvarnom životu, htela da prekine i zaustavi.

Otuda njegov diskurs odiše onom plemenitim arhaikom što podseća na „rezanu prozu” kakva je bila u modi s kraja devetnaestog veka u evropskoj filozofiji i književnosti. Počivala je na uverenju da izlaganje dobija na dinamičnosti ako se piše u odsečnim, jezgrovitim rečenicama, u opojnom stilu starih sanovnika i kalendara. Samo što je njihovo nizanje kod Miloševića uvek neprotivrečno, a stil usaglašen magijom logičke doslednosti. Pisati koherentno, uz to u slikama što ilustruju gusto pletivo apstraktnih saznanja, to u isti mah za njega znači biti u saglasju s teorijskim pregnućem u kome naročite zasluge pripadaju otkrivanju stvarnih kontinuiteta, ali i stvarnih uzroka za promenu naučnih paradigmi u oblasti filoloških i filozofskih metoda.

Tog kontinuiteta ima najmanje na društvenom planu: tek su u poslednja tri veka ovlašćeni tumači književnosti postali profesori univerziteta i rukovodioci instituta – šamani građanske klase sa redovnom platom. A to je upravo ona „kasta” kod koje će Milošević, i sâm profesor univerziteta, osuditi „građansku simulaciju učenosti”. Tako je jedan od najblistavijih tumača svetske književnosti, u teško saznatljivoj strukturi mita i religije, posebno ruske religijske misli, ali i onim manje upadljivim umetničkim ritualima i simboličkim životnim situacijama, uočio ono što akademska učenost nije htela, ili nije mogla, da uoči − osnovu moderne književnosti i najsnažniju potporu univerzalnih poruka koje donose moderna dela sa metafizičkom i mitskom osnovom u sebi.

Pri tome su otvorenost i lakoća u izlaganju najsloženijih teorijskih stavova i zaključaka jedan od bitnih razloga trajnog prisustva Nikole Miloševića u našem duhovnom okruženju, kao jednog od najznatnijih filosofa, esejista i besednika dvadesetog veka, kojima ovdašnja kulturna javnost inače nije oskudevala. Kada su se pojavili „Antropološki eseji” i glasovita studija o negativnom junaku, po obimu mala ali napisana prodornom snagom čelične strele, njegov retorski izbrušeni stil odisao je autentičnim senzibilitetom za vrednost literarne materije. Razarao je oklop dogmatske frazeologije, unoseći u isti mah zbunjenost i pometnju unutar visokih zidina akademske učmalosti.

Široki, pomalo teatralni gestovi kod njega nisu delovali izveštačeno, jer su bili uslovljeni prirodnom suverenošću. Govorio bi tečno kao da govori sa nekog nevidljivog lista, a ipak je svaku rečenicu oblikovao tako plastično i jasno da bi i običan razgovor pružao savršen ekspoze, zreo za štampanje. Ali u svojoj virtuoznosti bio je usamljen i jednako udaljen od svih struja u minulom veku – fenomenologije na njegovom početku, marksizma na njegovoj sredini, postmoderne na njegovom kraju. Njegova je neumorna delatnost bila možda samo opijat za potiskivanje svesti o duhovnoj izdvojenosti.

Pozivamo čitaoce da pogledaju neke od značajnih radova Nikole Miloševića o našim piscima ili o velikim svetskim filosofima: takvim sjajnim analizama ne bi bilo nužno ništa dodati da nas brzi napredak izvesnih humanističkih disciplina tokom poslednjih godina ne podstiče da tu i tamo produžimo perspektive koje one otvaraju. Grupisani u celine, manje ili veće, prilozi u ovoj spomenici neminovno se prepliću, u skladu sa kritičkim interesovanjima ili hermeneutičkim opsesijama koje su njihove autore pokretale, ali oni u svakom trenutku prizivajuza svedoka Miloševićevu teoriju, esenciju doslednosti duhovnih nazora, koja se kao retko gde opire nemilosrdnoj prolaznosti.

Iako iza ove spomenice stoji Filološki fakultet u Beogradu, institucija u kojoj je profesor Nikola Milošević proveo decenije; iako je on sam stajao iza izbora imena koje bi „voleo da vidi u nekom zborniku”, prvobitno zamišljenom kao „Festschrift” u slavu jednog od najboljih akademskih mentora, kolega i prijatelja kojima nas je život obdario − njegov odlazak oplakuje celokupna intelektualna javnost.

Šta ovaj odlazak znači za sudbinu naše duhovnosti, rekla je već njegova naučna i pedagoška prošlost, ali još jasnije će reći budućnost koja njegovo umno delo čeka. „Tamna strana” u koju se posle svih svojih setnih, ali i stvaralački srećnih seoba preselio, spokojnija je od svih u kojima je, ponekad prinudno, ponekad dobrovoljno, živeo. Niko više neće moći od njega ništa da zahteva i traži, i on će tek sada stvarno početi da daje.

ANTRFILE:

Duh i razumevanje

U izdanju Filološkog fakulteta u Beogradu upravo je objavljen zbornik „Duh i razumevanje. Nikoli Miloševiću u spomen” koji su priredili Slobodan Grubačić i Jovan Delić. U Zborniku svoje radove objavljuju Nikša Stipčević, Ksenija Maricki Gađanski, Dragoljub Stojadinović, Duško Pevulja, Milo Lompar, Radomir Đorđević, Slobodan Jauković, Savo Laušević, Dušan Ivanić, Zoran Paunović, Jovan Popov, Jovan Delić, Srdan Bogosavljević i Slobodan Grubačić, autor i uvoda u Zbornik, pod naslovom „Setna spomenica”.