Врх и дно

Јуче се на Пасуљанским ливадама догодила страшна трагедија. Погинули су или тешко рањени млади људи, они који су били будућност српске војске. Маршал Жуков је написао да су због лоше обуке „у рату губици болни, а у миру застрашујући”.

Шта се догодило на ливадама, и то на завршној вежби већ готових официра, спремних да за неколико месеци пред скупштином баце своје шапке увис, и крену у трупу? Наравно да се и овде, као и у другим страшним случајевима немара, „фактор човек” може појмити као једини узрок несреће.

Пројектил који је остао у трави, нипошто није трагична случајност. Он је производ системске грешке и оне врсте арогантног незнања који су произведени у врховима министарства и војске. Одатле је трагична инфекција дистрибуирана „командном линијом” у виду формалне строгости и реалног јавашлука, неизбежне акумулације тешких пропуста који воде право у погибију.

Одбрана од такве стварности садржана је у фаталистичкој мантри „неће ваљда”, а кад буде, тек онда се може видети платформа најтежих губитака: она је саграђена од материјала који не чува људе, и који је равнодушан према њиховим судбинама а успављује чула оних који грабе министарске ресоре и друге високе положаје.

Јуче и данас и у недоглед, најтеже је у фамилијама страдалих кадета. За њих, а умногоме и за све друге, то је сумња у сваку наду, страх да се нешто слично или још горе може поновити. Таква осећања су оправдана, ма колико се коме чинило да су мрачна.

Група непосредних официра у Војној академији је удаљена са дужности „до окончања истраге”. Тако је генерал Вуруна рекао на конференцији за медије. То је, наравно, она мера која произилази из одговорности старешина који су дужни да од кадета начине солидне професионалце.

Вуруна није рекао шта ће бити са његовим положајем, јер очито је да обука у Војној академији није била добра. И да још није, јер да јесте, момци и девојке били би живи и здрави. Да јесте, нико не би могао да носи опасан пројектил по полигону. То је посао за пиротехничаре, а безбедност људи на полигонима је прва ствар која се учи на сваком курсу за десетаре.

Министар одбране није стигао да каже како види своје место у систему који води, у дневној страначкој политици из које не излази. И пада ли му на ум добровољни часни одлазак из одбране земље на неко лакше место.

Председник државе (још) није рекао шта ће учинити са позицијом начелника Генералштаба, јер поводом лоше обуке на најосетљивијем месту за сваку војску, он не може бити недужан.

За малу војску, каква је наша, трагедија на Пасуљанским ливадама је катастрофа. То је метафора свега што није добро, и што се козметички дотерује самодопадљивим агитпропом и нападним министарским политичким маркетингом.

Нема решења ако се одговорност за несрећу не подели од основе до врха, свакоме према заслузи.

У српском политичком хаосу, то је тешко поделити. Верујем да председник Николић зна да је тај посао ипак неизбежан. Војна академија школује будућу елиту војске. Свуда на свету, кадети се чувају као највећа драгоценост, јер то и јесу. Али пре свега ригорозном обуком која чува живот. Прочитајте поново шта о свему беше рекао маршал Георги Жуков. Бар је он знао о чему говори.