Модел разбојника

Осуђеник коме је суђено за кривично дело разбојништва по члану 206 КЗС обично је незапослен, без занимања, ванредни ученик. Ако је из унутрашњости живи у кући зиданој од цигала од блата или као подстанар са родитељима који су без посла, или сам као бескућник. Кривично дело је починио с једним или више саучесника, где је неко од њих познавао жртве (учитеља хармонике, комшију из села, гастарбајтере…). Казне за кривично дело разбојништва које се изричу у просеку су више од три године затвора. На издржавање казне је углавном приведен из неког истражног затвора или после расписане потернице, због избегавања издржавања казне затвора… Мотив кривичног дела је углавном користољубље, а циљ су: новац, злато, дукати, златне бурме…

Овај „модерни хајдук” често потиче из породице у којој су родитељи разведени. Осуђени је с мајком и сестром прешао да живи у град као подстанар. „Потиче из ванбрачне заједнице, у којој су нефункционални односи и одсуство оца утицали да се испољи делинквентно понашање. Родитељи су се развели када је осуђени имао годину дана…Прекинута комуникација са оцем успостављена је од његове седамнаесте године па до притвора, када је отац дефинитивно прекинуо контакте с проблематичним сином”.

Отац је често и негативан узор за идентификацију, али то може бити и неко од осталих чланова породице, као што су деда, ујак, стриц. И неко од њих је као млад издржавао казну затвора, код нас или у иностранству. Отац ,,никада није имао времена да прича са сином, сем кад се напије”. Отац је био „тежак алкохоличар” и физички је малтретирао своју супругу, која га је више пута напуштала, али се због деце враћала кући.

И у школи је правио проблеме. Из О. Ш. је избачен у седмом разреду јер је ,,наставницу биологије, са којом је био у сукобу, гађао саксијом са цвећем, а претходно је понављао разред због слабе оцене”. Родитељи имају толерантан став према прекиду његовог школовања.

Уписао је средњу угоститељску школу коју је само после месец дана „напустио” (избачен) јер је у школу носио пиштољ.

Дешава се да је осуђени изгубио статус редовног ученика јер је „у другом разреду избачен из школе због туче са другим учеником када је користио нож”. Приликом отимања мобилног телефона од малолетника у руци је држао „боксер”. Када је обијао киоск поломио је излог металном шипком. Тешко кривично дело напада на мењачницу чини тако што „ставља капуљачу на главу, вади нож на расклапање, прислања сечиво на бутину радници и каже : Не мрдај , немој да си писнула, избошћу те. Осуђени за разбојништво приликом вршења кривичног дела обично су викали: ,,Пуцаћу, дај све што имаш”; ,,Изађи из продавнице, удавићу те”; „Дај паре”. Има и комичних ситуација када робусна продавачица одгурне пиштољ и каже: ,,Ма какве паре”.

Од оружја у руци је сав могући арсенал, почев од „пиштоља реплике” као дечје играчке па све до правог пиштоља марке ,,тетејац”. Између су кратежи, ножеви, бејзбол палице, тег са ваге и слично. Оружје може бити и „пиштољ – упаљач боје метала” који је прислонио на слепоочницу таксисте и наредио му да заустави возило.

У односу према жртви разбојници су брутални. Хомосексуалци су идеалне мете јер ретко пружају отпор. Као жртве разбојништва појављују се и страни држављани, малолетници, ученици основних школа. Посебна категорија предодређених жртава су жене које обично раде саме или са по једном колегиницом у малим маркетима, трафикама, пекарама, апотекама... „Модерни хајдуци” своја ,,дела” признају, уз напомену да су критичног дана или ноћи најчешће користили ,,пиштоље-реплике”.

У односу према почињеном кривичном делу углавном изражавају вербално кајање.

Социолог