Неизложба у кући духова

Музеј савремене уметности затворен је за јавност већ пет година. Радови на реконструкцији, адаптацији и доградњи све до данас нису окончани, а зграда све више пропада. Завршена је само прва фаза (кров, подрумске просторије, енергетски блок), а назнаке када ће бити обезбеђен новац за наставак радова у другој фази (фасада, ентеријер) већ дуже времена нема.

Први пут од затварања, у овом музејском објекту, једном од најрепрезентативнијих наменски грађених у Србији, који је 1987. проглашен и за културно добро, од сутра у 13 сати, наћи ће се једна неизложба – специфичан вид уметничког протеста и аларма. Апел да се ово мучно стање промени.

Пројекат „Шта се догодило са Музејем савремене уметности” чине три сегмента.

У оквиру првог се у архивској форми презентују информације, документи и артефакти везани за процес рада на обнови зграде, други део чине интервенције уметника које полазе од затеченог стања музеја као „руине” или „куће духова” отуђене од друштва, док је трећи самопоказни – ентеријер музеја, насељен траговима довршених и прекинутих грађевинских радова, остацима изложбене архитектуре и мобилијара.

Идеју неизложбе ближе објашњава Дејан Сретеновић, аутор концепта:

– Поставка се декларише као неизложба зато што се у немузеју или дефункционализованој згради, у којој не постоје елементарни музеолошки и технички услови за излагање уметничких дела не могу правити изложбе. Неизложба нема форму, структуру и архитектуру, она представља конгломерат насумично расејаних, изјава и знакова, који на различите начине рефлектују ситуацију у којој се ова институција налази. Скретање пажње је битно, али је разумевање суштине проблема још битније. Ми пре свега постављамо питање да ли нам је уопште потребан Музеј савремене уметности, пошто заустав његовог функционисања све ове године окружује равнодушност. Да ли смо у потпуности свесни свих, опипљивих и неопипљивих, последица оваквог стања и да ли препуштање Музеја његовој судбини, такође, нешто говори и о друштву?

Сретеновић даље додаје:

– Ако не постоји политичка воља да се стање у уметности и култури системски, дугорочно и професионално решава, ако нема свести о функцији уметности и културе у развоју и еманципацији друштва, онда је јасно да одговорност почива на политичким номенклатурама које су се последњих десетак година смењивале на власти.

Постулирајући „случај Музеја савремене уметности” као симптоматичан, контраспектакл неизложбе, такође, служи и као платформа за критичко разматрање ситуације у којој се налази музејска инфраструктура, институције културе и савремена уметничка продукција у Србији. У овом „индукованом инциденту буђења зграде из хибернације”, који ће посетиоцима бити дoступан до краја септембра, учествују кустоси Андреј Долинка, Уна Поповић и Дејан Сретеновић и бројни уметници.

Требало би истаћи још једну специфичност поставке – музеј не излаже уметничка дела, као што је то случај на регуларним изложбама, већ уметничке интервенције „излажу” сам музеј и носе вредност изјава о његовој свакодневици.