Безнађе, беспуће и могући излаз

Према последњим подацима из новембра 2011. године, стопа запослености у Србији креће се око нивоа од 35 одсто. То је проценат становништва старијег од 15 година које има какав-такав посао. У том показатељу садржана је сва драма домаће економије и све што је о њеном стању потребно знати. Ова стопа одсликава безнађе и беспуће домаће економске политике.

Поређења ради, просечна стопа запослености у Европској унији износи око 64 одсто, с тим да ни у једној земљи ЕУ та стопа, бар до 2011. године, није мања од 55 одсто.

Пад стопе запослености у Србији је деценијски тренд и није узрокован светском економском кризом, већ пре свега промашеном економском политиком. Ову чињеницу држава негира и пред њом стоји немоћна и парализована.

У последњих једанаест година, Србија је исцрпла све рецепте из неолибералног арсенала. Приватизован је највећи део привреде – то није помогло.

Странцима је продато готово све што су желели да купе, по ценама по којима су то желели – ни то није помогло. Странцима се сада плаћа и за свако отворено радно место – ни то не помаже.

Србија је либерализовала увоз до бесмисла, снизила и готово укинула пореске стопе на добит – ни то није помогло.

Финансијски простор је препуштен страним банкама, као чуду знања и врлине – ни то није помогло.

Држава, привреда и грађани су се енормно задужили, огроман новац је ушао у Србију – ни то није помогло.

Чланови партија, њихови рођаци и пријатељи нашли су ухлебљење у државним и парадржавним институцијама, или у државним предузећима. Дошло је до масовног отварања непотребних административних радних места – стопа запослености и даље пада.

У оквирима владајуће економске парадигме, излаза као да нема. Не види се начин на који се било какав инвестициони циклус може покренути, не види се ко може бити генератор привредног раста. Економски систем који континуирано подстиче увоз, трговину, задуживање и потрошњу, мора завршити баш тамо где је Србија данас.

Држава Србија се необјашњиво наивно, усред рецесије, законски обавезала да ће јавни дуг држати на нивоу од 45 одсто БДП-а. Овакво ограничење је неодрживо и њиме је Србија осуђена на нову, дубоку рецесију.

Буџет се морао ставити под контролу и то није спорно, али је понуђено решење спорно. Буџет (у нешто поједностављеној подели) има две компоненте. Једна је трошковна и односи се на финансирање државе, њених функција и служби. Лавовски део буџета иде и на попуњавање празне касе пензионог фонда. Ове трошковне компоненте буџета се морају ограничити и самерити према економској моћи друштва. Њих је имало смисла везати (процентуално) за висину БДП-а.
Други, мањи део буџета је развојни, инвестициони, и никаквог разлога за његово нормативно ограничавање није било – поготово не у рецесији, поготово не у држави у којој су сви сегменти инфраструктуре (електропривреда, водовод и канализације, канали за наводњавање, путеви, пруге итд.), недопустиво запуштени и траже хитна улагања.

Србија ће и у 2012. години, по тренутним прогнозама, бити на самој ивици рецесије, са стопом раста око нуле. Ако се истраје на ограничавању буџета од 45 одсто БДП-а, то ће значити да од озбиљнијих инвестиција у инфраструктуру нема ништа. Стопа запослености ће или падати или стагнирати, а Србија ће само дубље тонути у кал, а можда и у анархију.

Препрека државном инвестирању није везана само за буџетско ограничење или условљавање Међународног монетарног фонда (ММФ). Да би држава инвестирала потребан је новац, али новца нема. Доток кредита из иностранства је практично затворен.

Банке су углавном незаинтересоване за финансирање привреде, поготово дугорочно и инвестиционо. Уз то, и висина камата дестимулише било какво дугорочно улагање. Банке најрађе позајмљују новац грађанима у виду кеш кредита, улажу у хартије од вредности Народне банке које немају никакву економску сврху, или финансирају дефицит буџета. Ниједан од ових облика кредитирања неће подстаћи привредни раст.

Како је финансијски систем доминантно у страним рукама, како се кредити усмеравају у складу с интересима банака, а не потребама развоја Србије, чини се да излаза нема. Као да је једина алтернатива у чекању да се нешто догоди – да „Фијат” проради, да се волшебно појави нека нова велика инвестиција, да се уђе у ЕУ. По свему судећи, то чекање је тренутно једина стратегија власти.

Љубазношћу аутора преузето са блога  http://nkatic.wordpress.com