Поспремање јавног сектора

Није никаква тајна да ће будућа влада морати да се позабави реформом јавних и државних предузећа.Мотив за овај посао је јасан: уштеде у државном буџету, као и укупно повећањеефикасностипривреде. Ако то буду први потези будућег премијера, упућени тврде да ће он моћи да рачуна на подршку из Брисела, али и из Вашингтона, где столују и ММФ и Светска банка, на шта потенцијални страни инвеститори не би остали равнодушни.

Милојко Арсић, уредник „Кварталног монитора” сматра да је либерализација инфраструктурних и комуналних делатности, изузев природних монопола, пожељна чак и у случају ако држава не намерава да приватизује јавно преузеће. Да је то корисно за грађане потврђује пад цена и боље услуге мобилне телефоније, као и примена споразума о отвореном небу.

Која предузећа приватизовати, када и како?

– Начелан одговор је да треба да буду приватизована предузећа која не обављају делатност која има карактер природног монопола – одговара Арсић. – У случају ако само део делатности предузећа има карактер природног монопола, онда треба оснивати различита предузећа, са одвојеним деловима који могу да послују у условима конкуренције од оних који имају карактер природног монопола.

Према његовом мишљењу, држава не треба да приватизује сва предузећа која послују у условима конкуренције. У неким случајевима могуће је да држава остане власник, али је тада неопходно да се изврши либерализација делатности, као што је производња електричне енергије или железнички превоз.

– Неспорно је да би требало приватизовати „Телеком”, „Јат” и „Галенику” – сматра Арсић. – Такође, не постоје економски, а ни други аргументи против приватизације „ЈП Подземна експлоатација угља” или локалних предузећа која се баве дистрибуцијом гаса, медијским услугама и слично. На другој страни, извесно је да пренос струје, железничка инфраструктура, „Пошта”, „Путеви Србије”, водоводна и канализациона мрежа не би требало да буду приватизовани, јер је реч о типичним природним монополима. За већину других јавних предузећа, као што су „Електропривреда Србије” (ЕПС) и „Железница Србије”, постоје аргументи и за приватизацију и против ње.

У случају ЕПС-а, по Арсићевом мишљењу, могућа је и делимична приватизација једне или неколико електрана, а да преостале остану у државном власништву. Међутим, у случају производње струје и железничког превоза, изгледа да је важније да се изврши либерализација делатности него приватизација јавних предузећа која у њима послују. При том је важно да постоји ефективна либерализација, што би у случају електропривреде значило да постоји више власнички независних произвођача струје.

Према његовом мишљењу боље је да Аеродром „Никола Тесла” остане у државном власништву, али да се из предузећа издвоје све споредне делатности.

И сарадници Економског института су понудили све основне елементе заокруженог концепта реформи јавног сектора. Полазе од става да су корените реформе једини пут ка оздрављењу српске привреде.

– Опадање вредности динара, висока инфлација, исто такви дефицити, само су последица нереформисане привреде. Не може се очекивати трајна стабилизација и постојана развојна путања без озбиљне реформе јавног сектора – потписују Стојан Стаменковић, Миладин Ковачевић и Махмуд Бушатлија.

Када је реч о јавним, државним и комуналним предузећима, ови економисти сматрају да она морају да се корпоративизују претварањем у акционарска друштва, која ће после консолидације бити листирана на Београдској берзи. Професионализација управљања и пословна консолидација морају прво изнаћи све унутрашње резерве како би се елиминисали губици. Следећи корак мора бити јасно разграничење између инфраструктуре и услуга и производње, са друге стране, што ће отворити пут укидању монопола.

– Реформа мора довести до потпуне деполитизације управљања јавним предузећима, до системске елиминације злоупотребе политичког положаја и корупције која из тога произилази – изричити су сарадници Економског института.

Они указују да је један од најважнијих циљева реформе јавних предузећа стварање изворних прихода фондовима обавезног социјалног, здравственог и пензијско-инвалидског осигурања. Социјални фондови би остваривали приходе од дивиденди по основу акција јавних, државних и комуналних предузећа, које ће им држава пренети у власништво.

А.Микавица