Pospremanje javnog sektora

Nije nikakva tajna da će buduća vlada morati da se pozabavi reformom javnih i državnih preduzeća.Motiv za ovaj posao je jasan: uštede u državnom budžetu, kao i ukupno povećanjeefikasnostiprivrede. Ako to budu prvi potezi budućeg premijera, upućeni tvrde da će on moći da računa na podršku iz Brisela, ali i iz Vašingtona, gde stoluju i MMF i Svetska banka, na šta potencijalni strani investitori ne bi ostali ravnodušni.

Milojko Arsić, urednik „Kvartalnog monitora” smatra da je liberalizacija infrastrukturnih i komunalnih delatnosti, izuzev prirodnih monopola, poželjna čak i u slučaju ako država ne namerava da privatizuje javno preuzeće. Da je to korisno za građane potvrđuje pad cena i bolje usluge mobilne telefonije, kao i primena sporazuma o otvorenom nebu.

Koja preduzeća privatizovati, kada i kako?

– Načelan odgovor je da treba da budu privatizovana preduzeća koja ne obavljaju delatnost koja ima karakter prirodnog monopola – odgovara Arsić. – U slučaju ako samo deo delatnosti preduzeća ima karakter prirodnog monopola, onda treba osnivati različita preduzeća, sa odvojenim delovima koji mogu da posluju u uslovima konkurencije od onih koji imaju karakter prirodnog monopola.

Prema njegovom mišljenju, država ne treba da privatizuje sva preduzeća koja posluju u uslovima konkurencije. U nekim slučajevima moguće je da država ostane vlasnik, ali je tada neophodno da se izvrši liberalizacija delatnosti, kao što je proizvodnja električne energije ili železnički prevoz.

– Nesporno je da bi trebalo privatizovati „Telekom”, „Jat” i „Galeniku” – smatra Arsić. – Takođe, ne postoje ekonomski, a ni drugi argumenti protiv privatizacije „JP Podzemna eksploatacija uglja” ili lokalnih preduzeća koja se bave distribucijom gasa, medijskim uslugama i slično. Na drugoj strani, izvesno je da prenos struje, železnička infrastruktura, „Pošta”, „Putevi Srbije”, vodovodna i kanalizaciona mreža ne bi trebalo da budu privatizovani, jer je reč o tipičnim prirodnim monopolima. Za većinu drugih javnih preduzeća, kao što su „Elektroprivreda Srbije” (EPS) i „Železnica Srbije”, postoje argumenti i za privatizaciju i protiv nje.

U slučaju EPS-a, po Arsićevom mišljenju, moguća je i delimična privatizacija jedne ili nekoliko elektrana, a da preostale ostanu u državnom vlasništvu. Međutim, u slučaju proizvodnje struje i železničkog prevoza, izgleda da je važnije da se izvrši liberalizacija delatnosti nego privatizacija javnih preduzeća koja u njima posluju. Pri tom je važno da postoji efektivna liberalizacija, što bi u slučaju elektroprivrede značilo da postoji više vlasnički nezavisnih proizvođača struje.

Prema njegovom mišljenju bolje je da Aerodrom „Nikola Tesla” ostane u državnom vlasništvu, ali da se iz preduzeća izdvoje sve sporedne delatnosti.

I saradnici Ekonomskog instituta su ponudili sve osnovne elemente zaokruženog koncepta reformi javnog sektora. Polaze od stava da su korenite reforme jedini put ka ozdravljenju srpske privrede.

– Opadanje vrednosti dinara, visoka inflacija, isto takvi deficiti, samo su posledica nereformisane privrede. Ne može se očekivati trajna stabilizacija i postojana razvojna putanja bez ozbiljne reforme javnog sektora – potpisuju Stojan Stamenković, Miladin Kovačević i Mahmud Bušatlija.

Kada je reč o javnim, državnim i komunalnim preduzećima, ovi ekonomisti smatraju da ona moraju da se korporativizuju pretvaranjem u akcionarska društva, koja će posle konsolidacije biti listirana na Beogradskoj berzi. Profesionalizacija upravljanja i poslovna konsolidacija moraju prvo iznaći sve unutrašnje rezerve kako bi se eliminisali gubici. Sledeći korak mora biti jasno razgraničenje između infrastrukture i usluga i proizvodnje, sa druge strane, što će otvoriti put ukidanju monopola.

– Reforma mora dovesti do potpune depolitizacije upravljanja javnim preduzećima, do sistemske eliminacije zloupotrebe političkog položaja i korupcije koja iz toga proizilazi – izričiti su saradnici Ekonomskog instituta.

Oni ukazuju da je jedan od najvažnijih ciljeva reforme javnih preduzeća stvaranje izvornih prihoda fondovima obaveznog socijalnog, zdravstvenog i penzijsko-invalidskog osiguranja. Socijalni fondovi bi ostvarivali prihode od dividendi po osnovu akcija javnih, državnih i komunalnih preduzeća, koje će im država preneti u vlasništvo.

A.Mikavica