Нова поетика
Кад неко започне веома рано своју концертну каријеру, онда доживи да се после тридесет година које свима "прођу зачас", нађе у најбољим годинама, зрелим, педесетим, ни сасвим младим нити старим, а још увек веома плодним.
Пијанисткиња Дубравка Јовичић оставила је печат као поштени уметник који нема болесне амбиције нити прекомерне захтеве пред собом. Оно што је она публици пружила и по чему је публика цени и воли то је преко 400 концерата (!) у досадашњој каријери, то је небројено премијера дела домаћих композитора и неколико врхунских извођења.
Уметница се ни ове вечери није одрекла домаће музике, већ је и том приликом извела три минијатуре Југослава Бошњака (1954), аутора који је управо у Дубравкином пијанизму нашао разлог за писање својих клавирских опуса, као и за посвете, управо њој.
Међутим, овом приликом, претежни део програма чиниле су три велике сонате, једна мање позната, Николаја Метнера (1880-1951) Sonata reminiscenca оп. 38 бр. 1 а мол, а друге две (пре )више познате, Бетовенова Апасионата, оп. 57 еф мол и Листова Велика соната у ха молу. Обе радо свиране, слушане, често извођене од стране студената и највећих светских уметника. Одговорност огромна пред стручном публиком у веома добро попуњеној сали Коларца.
Уметница је данас достигла ону зрелост која јој омогућава да се изражава емотивно и лирски, у великом осећајном и изражајном дијапазону, почев од Метнерове романтичарске сонате преко лирских одсека Бетовенове и Листове сонате, а понајбоље у додатим минијатурама "на бис" – Листовој и Дебисијевој ("Месечина") музици. Између тога, нашла се премијера Бошњакових (1954) комада названих "Исповести" ("Сећам се, Немир, Химна") који пониру до дубоко личних сфера интиме.
Данашњи лик пијанисткиње Дубравке Јовичић је другачији од оног некадашњег: после читавог спектра виртуозних композиција и само таквог начина свирања у младости, у својим зрелим годинама она демонстрира тежњу ка лепоти тона, ка романтичарској топлини, занемарујући бриљантну технику по којој је некад била позната. Њена данашња пијанистичка поетика могла би се исказати тежњом ка музикалности и мелодиозности, а запостављањем виртуозитета у оном његовом форсираном виду који је некада потребан, а некада сам себи циљ.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


