Мишеви, мухе и међеди

„На том месту где Дрина избија целом тежином своје водене масе, зелене и запењене... стоји велики, складно срезан мост од камена са једанаест лукова широког распона“, писао је Иво Андрић.

Од пре годину дана, нешто више од сто метара низводно од На Дрини ћуприје Мехмед-паше Соколовића, ниче један нови град, такође од камена, који не само да прети да актуелизује овдашња деценијска својатања великог нобеловца, већ и да попут Проклете авлије продуби вирове мрачне прошлости.

Овенчан славом двоструког канског победника, охрабрен феудима које добија да би са њих, уз подршку хора омиљених црвеноармејаца и Уга Чавеса, водио лични рат против белосветског глобализма, Емир Кустурица је заокупљен Андрићградом, чија је изградња почела прошлог Видовдана, на годишњицу Косовског боја.

Није ми од старта разумљиво то окивање Андрића у камен. Славни писац могао је да асоцира на све, сем на тврдоћу херцеговачког камена. Мора да се у преврће у „Андерграунду“ док редитељ–неимар покушава да га за сва времена узида управо у окамењени амбијент града крај Вишеграда.

Да га дефинитивно скраси у Андрићевом институту, уз позориште са 350 места (!), међу још педесетак грађевина које ће, на радост и финансијску великодушност његовог јарана Милета Додика, Републику Српску поставити на мапу Нобеловог света.

Ако Србија има Мокру Гору, Хрватска Међугорје, може Република Српска Андрићград који ће „пројектовати дух Републике Српске, који проистиче из Андрићеве литературе“. Чуј, Андрић наговестио стварање РС! Андрић гарант постојања РС!

Најновији подухват замишљен је као место у коме се спајају Византија, ренесанса и отоманска цивилизација, али, како пише историчарка уметности Љиљана Шево, чланица државне Комисије за заштиту културно-историјског наслеђа БиХ, он као такав представља „последицу злоћудног споја оскудне маште и површног познавања прошлости чији резултат је неминовно манипулација културним вредностима, или краће – кич“.

Андрићград је замишљен и као место „где се мире до јуче зараћени народи“, али испада да Кустантинопољ и Кустасарај у близини моста на Дрини чине управо супротно.

Не само да се интензивира својатање Андрића, већ пројекат прети да додатно замути регион. Има Бошњака који чак тврде да је Андрићград „довршетак геноцида у Вишеграду“. Срби се уваљују у литерарно-урбанистички хегемонизам.

Али, када Куста нешто замисли, а машта му не недостаје, онда то мора да се оствари. Ко да каже „не“ великом српском патриоти који се ономад, на митингу подршке Косову, тако жестоко окомио на „мишеве“ који су пред силином косовског мита побегли у рупе.

Како рећи „не“ када Куста каже да му треба Мокра Гора. Наравно да му је влада Војислава Коштунице поклонила питоми терен а потом и финансирала развој Дрвенграда који ће Куста потом поклонити свом унуку Јанку да би „одрастао у окружењу миљама удаљеном од правила која важе у свету ишараном капиталистичким бојама“.

Изгледа да је Кусти много лакше да помири укусе чланова канског жирија него Србе, Бошњаке и Хрвате. Он је човек преке нарави. Избацује телевизијске екипе и одузима им наснимљени материјал зато што га „провоцирају“. У хиљадама евра процењује „душевни бол“ који му наносе они који се усуде да му се не диве.

Припремајући се да на Видовдан, 28. јуна, на тргу постави велику Андрићеву бисту, Кустурица је налетео на тврд материјал. Херцеговачки. Не дају му „аутентични камен“ који је он замислио као „аутентичну“ грађу Андрићграда.

Није му било доста, кажу, што је од хидроелектрана на Требишњици добио 200.000 евра за градњу, већ је одлучио да сруши више старих објеката на подручју Требиња и Херцеговине како би искористио клесани камен. Након напуштених старих кућа и штала, Кустурица је уз подршку својих ментора кренуо да руши и аустроугарско утврђење Петриња.

Херцеговци се побунили. Заборавили, незахвалници, да им је Куста најавио да намерава да у сарадњи са Епархијом захумско-херцеговачком и приморском оснује балкански филмски центар у близини манастира Дужи. Требиње као Холивуд.

Заборавили па се наљутили – што им он свакако неће заборавити.

Његов земљак Небојша Вукановић из Требиња на блогу пише:

„Ако си желио да нас ослободиш успомена на окупаторе требао си онда, дворски неимару, срушити и теби омиљена коначишта, оба владичина хотела ’Платани’ у центру града јер су и те зграде саградили Аустријанци.

Требао си срушити и зграду општине, тужилаштва, оба суда, главну улицу, Музеј Херцеговине и друге најрепрезентатативније објекте у Требињу јер је и њих саградио мрски аустријски окупатор!

Сруши Немања и требињски Стари град, насеље Крш, бројне куле по Засаду и Мостаћима јер је и њих саградио окупатор, Турци. Усташе, Италијани и Нијемци нису срећом били дуго времена, па се не мораш пуно мучити да нас ослободиш стреса и притиска патриотски уклањајући симболе окупације из Другог свјетског рата. Када уклониш све окупаторске симболе бићемо срећни, весели и Теби пуно захвални, а ти ћеш као награду за колективну психотерапију добити огромни гомилу камена да саградиш и Мешинград, те уз помоћ Владе снимиш још један патриотски филм“.

Богами се дрзнули Требињци. Зауставили Кусту–багеристу па му поручили да као стахановац може да узме крамп у руке и да до миле воље удара по херцеговачком красу, али да му обрађени аустроугарски камен на дају.

Изнервиран неочекиваном непослушношћу „слободоумних Херцеговаца“, тврдећи да је срушени зид отпао с пропале грађевине окупатора, „злонамерно унапређене у тврђаву“, Кустурица је после много полемика одустао остављајући Херцеговцима анатему: нека уживају у симболу рата и убиства два милиона Срба.

Без трунке уметничке лирике чуди се Кустурица што Херцеговци „доживљавају камен као мајка дете“. Разочаран што се Требињци боре тамо за неку караулу – која није на списку споменика културе, уместо да га уз благослов уграде у његов пројекат – он прекорева: чувате симбол окупације.

Окупације? Па на овим просторима окупација је ретка константа. Ако бисмо послушали ангажованог редитеља, да у Београду срушимо Калемегдан, у Нишу Ћеле-кулу, у Сарајеву Баш-чаршију или аустроугарску пивницу? У Загребу катедралу?

Биће да полусрушена тврђава Петриња нема неку археолошку или културно-историјску вредност, али то не значи да неко тек тако дође и без икакве накнаде било коме покупи камену грађу. Кула ипак подсећа на времена Аустроугара који су Босни дали државност, који су је цивилизацијски и историјски оплеменили и обогатили њено османско наслеђе.

Није се Кустурица огрешио о закон. Ниподаштавајући неимаре прошлости, колико год њихова караула била скромна, охоло се огрешио о естетику и етику.

Или је, мада сумњам, трагајући за бесплатним каменом, био вођен идејом штедње. Да одобровољи оне, истина ретке, који су у РС јавно захтевали да влада у Бањалуци прецизно објасни финансијску конструкцију уговора с редитељем коме ће Андрићград бити уступљен на дугогодишњу концесију док пројекат финансирају порески обвезници Српске.

Све ме некако асоцира на највећег урбанисту ратног екс-ју простора, бившег градоначелника Требиња Божидара Вучуревића који је током бомбардовања обећавао да ће изградити „лепши и старији Дубровник“. Тако је и Кустурица пожелео да од 130 година старе карауле направи „лепши и старији“ Андрићград. Аферим!Могао би Куста да буде у праву када каже да се од „мухе прави међед“, али пренебрегао је да је овдашња историја препуна болних примера такве продукције.

Могао бих да предложим Кустурици да зарад мултикултуралности свог новог тотема у Андрићград угради и неко камење с Калемегдана. Андрић је волео Београд. Калемегдан носи успомене и на Османлије и на Аустроугаре.