Посед за уживање

Грчка је добила владу за три дана, а Србија је неће саставити ни за педесет. Нама се не жури нигде, где год да кренемо неће нам бити боље. Будући премијери и њихови конкуренти рачунају шта и са ким могу да добију, ако већ не изгубе све. Српска политичка математика је тегобна и конфузна, па се и не наслућује кад ће рачунџије да се пресаберу и изађу пред народ са јасним и коначним изборним пленом.

У међувремену, техничка влада се рве са оморином и недостатком владајуће енергије. Експерти мисле да нас сваки дан без легитимне извршне власти кошта више но што можемо да платимо.

Највише смо платили у сфери одбране земље. Има мртвих и рањених међу кадетима Војне академије, и то у амбијенту у коме се такве ствари не догађају.

Неколико година смо из Министарства одбране слушали углавном лепе вести. Војска је мања, економичнија. Постала је професионална. Држава извози оружје, углавном у земље „трећег света”. Тонови који су долазили из система одбране углавном су непроверљиви. Модерно информисање у нашем случају није зауставило идилични агитпроп, који се састоји у једноставној тоталитарној формули: „Ми смо оно што желимо да будемо, а не оно што заиста јесмо. Ваше је само да нам верујете, без икакве сумње”.

На ком нивоу се догодила грешка, која је оставила овдашњу јавност у заблуди поводом раскорака између идиличног самоодређења и истине? У агитпропу истина није ни потребна, она се може креирати. Одговор јавности се не слуша, јер послата порука тражи прихватање без сувишних питања.

Погибија и рањавање кадета на Пасуљанским ливадама потресли су Србију. Има много разлога за то, и неки од њих медијски су образложени у претходним данима. Медијски да, али не и политички, не из врхова одбране и војске. Људи који одговарају за велике системе, изгледали су чак и емотивно недодирљиви. Иако се пред свима срушила сценографија изграђена од материјала који није издржао окршај са стварношћу.

Ма како то изгледало, одбрана земље захтева много више него што омогућују капацитети једног министра или министарства. У подели власти, то је посао једне странке, углавном најмоћније на изборима, област из које је могуће свакодневно страначко политичко манекенство. Релација система одбране са сопственом али и глобалном јавношћу лако се претвара у јефтин лични политички маркетинг.

У суштини, то не мора да буде сасвим наопако, ако је у држави уређен, у принципу вучји однос у борби за власт. У најосетљивијим ресорима (одбрана, полиција), министри се неизбежно боре са шизофреном позицијом „хомо дуплекса”: хоће ли човек на том месту служити општим интересима или странци зависи и од човека, али и од странке. Да се располути, мученик не може. Да одступи, не сме и не жели. Сувише је добро њему и кад је најгоре свима.

У опстајању по сваку цену и до последњег тренутка, чувар синекуре има подршку чак и политичких противника. Једном ће и њима бити враћено истом мером.

Тако је систем одбране већ дуго у рукама једне странке. Са малим прекидима, када су министарску част достигли Првослав Давинић и Зоран Станковић. Првоме се суди за пазарење израелског сателита, а други је фино пропао на председничким изборима. Али у случају Првослава, његова партијска база, која га је устоличила, тражила је (и добила) његову смену.

Шта смо имали? Сваки је министар објављивао окончање реформе војске и читавог система. Сваки следећи је са истим послом кретао из почетка. Је ли то било напорно? Наравно да јесте, али за систем. За само неколико година, у сфери политичке опсене, мењан је вредносни оквир у коме одбрана постоји. И данас се не може знати јесмо ли политички (и војно) неутрални, или се примичемо НАТО стандардима?

Ипак недавно је укинут војни рок, и проглашена професионализација војске. Нема више регрута под морање, и то је добро, под условом да смо увођење опште војне професије урадили како ваља. Свежа трагедија на полигону доводи у сумњу платформу на којој се стварају професионалци. То је индикатор лошег стања у самом срцу система, који је неодржив без чисте и делотворне војне струке.

Бојим се да је све то последица партократске метастазе у једном систему који то не уме, нити може, да поднесе. Такво стање заправо доводи до инверзије вредности у правом војничком занату, без кога се ниједна војска не може замислити: маргиналне ствари постају стратегија, занат одлази на маргину. То је већ симболичка трагедија, сама по себи, неизбежна несрећа свуда тамо где је то могуће.

То једна странка са својим делегатом и кадровском партократском хидром не може нити жели да реши. Сувише је тешко, јер се министарске каријере иначе доживљавају као додељени поседи за уживање. Све док не стигне луцифер са рачуном.