Премијер против комичара

Британски премијер Дејвид Камерон по свему судећи је био врло расположен за причу током боравка у мексичком летовалишту Лос Кабос. Да ли због разлике у временским зонама, минус осам сати од Уједињеног краљевства, да ли због организма неприлагођеног на домаће специјалитете, како течне тако и чврсте, а можда и због комбинације оба ова разлога, Дејвид је био незаустављив а седма сила је уживала. Прво је Камерон, коментаришући убедљиву победу социјалиста у Француској, позвао све богатије Французе, којима прети повећање пореске стопе по новој Оландовој иницијативи, да се преселе у Лондон где је клима, за богаташе барем, много повољнија. Присутни француски политичари на Самиту Г20 су били затечени, али су се врло брзо снашли и кренули с јетким коментарима а ла „премијер не би требало да даје изјаве на пун стомак“, „да ли Камерон претвара Горди Албион у нова Кајманска острва“ и сличним.

А онда је следио и слаткиш за Британце: премијер је изјавио да је познати комичар Џими Кар, о коме ћемо више касније, немораланјер користи рупу у пореском закону, као уосталом и хиљаде других, која му омогућава да плаћа порез по нижој стопи од просечног Британца. Ту се негде одмах створио и податак да је прошле године зарадио око три милиона фунти, као и чињеница да је та рупа у закону још увек потпуно легална, али да се ради на томе да се она затвори и то ретроактивно! Џими Кар се брже-боље извинио преко Твитера, рекао је да није ништа урадио што није по закону, али да неће више никад. Стиснуо је палчеве и понадао се да ће вест, као и све остале, прохујати у року од 24 сата.

Међутим, медијска бура се већ неколико дана не стишава. Углавном се сви приупитани, од политичара до „човека на улици“, згражавају над неморалним Џимијем који не плаћа држави порез у проценту својих примања у којем „сви добри, поштени и патриотски настројени Британци“ плаћају. Јавља се ту и понеки дисидентски глас, који се пита шта је то несрећни комичар Џими урадио да га Дејвид Камерон јавно прозива због једног или два милиона, и зашто он не прозове много богатије бизнис ведете као што је сер Филип Грин, који је све своје „Топ шоп“ и „БХС“ робне куће пренео на своју жену, резидента у Монаку, и не плаћа ни пени пореза на стотине милиона фунти, или барем зашто премијер није сачекао да се гореспоменута пореска рупа не прогласи неважећом па онда осуо паљбу.

Црни Џими... Уместо банкара, берзански шпекуланата, новинских магната и осталих Камеронових присталица и финансијера, сада се ова „нација дућанџија“, како ју је крстила Меги Тачер, окомила на њега. Џими Кар је рођени Ирац, али његов хумор није нимало локалан или етнички обојен. Један је од бројних благо лево настројених комичара, који замрзнутог лица испаљују рафале типично острвског сувог хумора, с тим што је Џимијев говор често интерпунктиран бизарно пискавим кратким церекањем. Редован је гост на Би-Би-Сију а и много путује и забавља публику по кабареима широм острвља. Духовит је прилично, а и виспрен, о чему говори његова брза и нимало комична реакција.

„Жао ми је, много ми је жао, нећу никад више“ много говори о томе како је паметно проценио да су они који плаћају улазнице за његове перформансе листом стали на страну премијерову и сложиле се с његовим „праведним гневом“. И врло паметно, у његовим твитованим изјавама није било ни трунке ироније, сарказма па чак ни најситније опаске на премијерову хипокризију, популистичко говорничарење, дупли стандард и остало.

Требало је сачекати четвртак и петак и late night talk shows да се мало и о томе поприча. На пример, зар није то премијеров посао да предложи свом парламенту да промени закон који има рупа и који није фер према већини? Или, ако је у реду да богати Французи беже у Лондон да би плаћали мањи порез, зашто је онда неморално када Енглези то раде? И зато баш Џими, ако не због тога што се недавно ругао банкарима, од којих су многи Камеронови пријатељи?

А онда смо поново чули и премијера. Када су га, сада већ у Лондону, притисли питањима о другим „грешницима“ сличним Џимијевом случају, само овога пута конзервативцима, Дејвид Камерон је хладно изјавио да мисли да није његов посао да говори о индивидуалним случајевима, већ да је он, ето, споменуо Џимија Кара само као „пример једног ширег тренда“!? Не би он, наравно, ни био успешан политичар да није лагано прешао преко те очевидне нелогичности и у истом даху предложио право демократско решење за овај проблем: као и сваки десничар, који се супротставља претераном законодавству као непотребном баласту бизнису, Камерон је рекао да неће мењати постојећи порески закон или писати нови, већ да ће Парламенту предложити један кодекс принципа, по којем ће они моћи лако да виде ко се овом рупом у закону користи с правом, а ко не.

У нашој малој балканској учионици демократије на ову епизоду из острвског живота се може гледати на много начина. Можда би „Политикиним“читаоцима било занимљивије да с њима поделимо како се на ово гледа с друге стране океана, из перспективе Британији сличног англосаксонског права: скоро једногласно са згражавањем, али овог пута усмереним на британског премијера. У САД је потпуно незамисливо да се до максимума не искористе све рупе у закону који вам омогућују да платите мање. И то од најсиромашнијег до најбогатијег Американца. Локали у којима вам порески саветници могу, за релативно малу накнаду, помоћи да платите мањи порез налазе се у сваком шопинг центру и априла месеца, када се у Америци плаћа порез, редови пред тим радњама су километарски. А да се и најдеснији од свих десних, а да не причамо о лево настројеним председницима САД, у једном свом јавном наступу осврнуо на било ког обичног грађанина Америке и открио колико он зарађује и колики порез плаћа, а уз то да је све то по закону, тај би се случај, без сваке сумње, нашао пред Врховним судом и разрешио на штету председникову.

Није ни чудо да се гомила Џимијевих чувенијих колега, као Хју Лори и Рики Џервез на пример, сели за Америку ових година, радо размењујући свој статус „поданика“ за обичног „грађанина“. Посматраћемо пажљиво и Џимија Кара у наредном периоду и у најкраћем року вам јавити ако се његове шале почну приметно више бавити „интернационалним“ феноменима или ако се по новинама почне писати да размишља о одласку на једну „мало дужу америчку турнеју“.