Кад љубав пресели Британке у Србију

Зашто су и како донеле животне одлуке о пресељењу у Србију и то само због љубави? Однос са мужевима и њиховим фамилијама, суочавања са пословним успесима и неуспесима, смешне ситуације у којима су се неминовно нашле у новој средини, али и пријатељства која су исткале са сународницама – женама из Велике Британије удатим у Србији – окосница су документарног филма Анберин Паше Стевановић, која је, такође, са других поднебља, а удата је за Србина.

Премијера филма „Удала сам се за Србина” одржана прексиноћ у резиденцији британског амбасадора у Србији Мајкла Девенпорта, донела је публици, вишеслојну причу не само о дамама које су се преселиле на Балкан. Складно упакован, питак попут споменара, подсетио је на промене нашег друштва последњих деценија 20. века. Кроз судбине пет дама као патина друштвеног одсјаја назире се атмосфера безбрижних година када је Србија била једна од шест република СФРЈ. Јунакиње које су касних педесетих и почетком шездесетих година среле будуће мужеве упознале су их као Југословене. Неизбежно је било дотаћи се несрећних деведесетих којих се сећа свака жена. Криза, санкције и несташица и све што су отмено, храбро и без трунке жеље да напусте Србију поднеле са породицама, ове снаје из Британије.

На идеју да сними филм Анберин Стевановић је дошла пре две године када је на једном дружењу упознала групу жена старије генерације.

– Било је ту жена из бројних земаља. Њихове приче су ме одушевиле. Овај филм је о пет Британки, пошто је пројекат покренут у току одржавања Британске недеље. Одабрала сам баш пет, полазећи од структуре филма, јер смо желели да постигнемо разноврсност перцепција и прича, али и да омогућимо публици да се упозна са сваком понаособ – каже Анберин која је завршила студије документарног филма у Америци, а животни пут је водио од Индије, Африке, Америке до Србије.

Анберин Стевановић је седам година у браку са филмским радником Ђорђем, са којим има сина од шест година, а за једну од главних јунакиња свог филма изабрала је Шејлу Софреновић.

– У Србији има још много жена не само са енглеског говорног подручја које су се овде удале. Ја сам Енглескиња, али од када сам 1969. дошла у Београд ту сам непрекидно. Овде је моја породица, мој живот – каже Шејла Софреновић, доктор француске књижевности и лектор енглеског језика на Филолошком факултету.

– Када је почело бомбардовање у Кнез Михаиловој срели су ме студенти и запрепашћено питали: „Ви сте још овде?”. Насмејала сам се и одговорила: „А где бих била?”, једна је од упечатљивих прича насмејане госпође, чија су деца кћерка Ана (глумица) и син Милош (балетан и кореограф) своје карије остварили у Србији, али и свету.

И свака од пет британских дама удатих у Србији имају своје приче. Прва која је стигла у Србију у овој филмској причи је Анна Николић. Франчески Опачић је адреса у Панчеву и без обзира што се развела од супруга са којим је у одличним односима и заједно брину о сину, одлучила је да остане у граду на Тамишу. Валери Крагуљ је супруга упознала у Паризу, прве године брака провели су у Кучеву, где је и радила као и у Мајданпеку, а ситуације у средини где нико не говори енглески биле су јој чудне, помало смешне, али је свим срцем заволела околни, сеоски колорит. Шејла Ковачевић је први шок доживела на сопственој златиборској тродневној свадби на коју сада гледа са симпатијама и ни за шта на свету не би мењала Београд који напушта само током посета родној Шкотској.

----------------------------------------------

Богатство у људима

Ауторка открива и да су људи који су одгледали филм били врло ганути.

– Плакали су и смејали се и у томе је и суштина. Љубав, горко-слатки тренуци у животу и коначно проналажење среће и останак овде. Неко ми је рекао да је дивно видети Србе очима људи који нису Срби, као и чињеница да су вољени и уважавани.

На питање шта јој је прва асоцијација када се каже Србија одговара:

– Људи, њихова отвореност и спонтаност!

----------------------------------------------

Улога супруге британског амбасадора

Подједнако узбуђена уочи премијере била је и Лавинија Девенпорт супруга британског амбасадора у Србији. Њу је заинтригирала идеја о филму ове садржине и ангажовала се да пронађе средства за реализацију. Помоћ је стигла и од Британског савета, а како је истакао директор овог савета Тони О’Брајан, они ће се потрудити да омогуће да филм види што више људи у Србији – на ТВ, у школама и универзитетима јер филм није само прича о љубави и пријатељству већ и о разумевању, изградњи поверења и универзалним људским вредностима. Такође, помоћи ће да се филму омогући и пут на фестивале документарних филмова широм света.