Париски момци из ових крајева

Од нашег специјалног извештача

Загреб – Ових дана је у главном граду Хрватске одржан симпозијум посвећен стваралаштву истакнутог балетског играча и кореографа Милка Шпаремблека, који је, није претерано рећи, прерастао у један историјски сусрет уметника пониклих на простору некадашње Југославије, што су се у младости отиснули у свет и остварили интернационалне балетске каријере достојне сваког поштовања. Поново су били заједно Милко Шпаремблек, Милорад Мишковић и Весељко Сулић. Као некада у познатој француској трупи Балет Милорада Мишковића.

Програмом је било предвиђено да скупу присуствују, и на најлепши начин га употпуне, и Душка Сифниос, Љубинка Добријевић и Миљенко Бановић, али су они, нажалост, изостали. Оживљавање заједничких успомена је, сасвим очекивано, било пропраћено и живописним дочаравањем оних најупечатљивијих анегдота које су пратиле високо уметничко позиционирање ових уметника у Европи педесетих година прошлога века. Од многобројних је једна која говори о колебању тада двадесетшестогодишњег Мишковића, које је било потакнуто његовим њујоршким сусретом са моћним стваралаштвом велике Марте Грејам. Тада је Мишковић стајао пред дилемом: да ли да се отисне у воде модерног играчког израза и заувек заборави на строгост класичног балета или не!

росудивши да се ради о егзалтацији младог уметника пред нечим новим и да је реч само о тренутном, великом одушевљењу њеном техником, она му је дала кључеве свога студија, наложила му да се у њему иживи, колико год је то потребно, кроз покрет какав му класичан израз не допушта. Онда му је рекла да се врати, крајње симболично речено – Марковој, великој класичној балерини, јер том свету припада његово уметничко биће. Велика Грејам добро је знала који је Мишковићев прави пут.

У средишту разговора у Загребу налазио се Париз тог времена, као центар једне земље у којој је, у том послератном тренутку, креативни, интелектуални и уметнички дух пулсирао дивовском снагом, захватајући све пред собом. Тако се, на тренутак, отворила историјска позорница, којом су, у раскоши својих талената, дефиловали најистакнутији уметници тога доба, попут Ивет Шовире, Маргот Фонтејн, Карле Фрачи, Ролана Петија, Жана Коктоа, Жана Бабилеа, Мориса Бежара и многих, многих других.

Делећи са њима овај јединствени амбијент и налазећи се на попришту једног од најблиставијих уметничких узлета 20. века, инострани успех ових наших уметника није могао изостати, будући да је случај тако удесио да постану „деца свога доба”, захваћена духом свога времена. То је доказао, овом приликом, и ексклузивно емитовани снимак давно скројеног балета „Мердевине” („L’ Echelle”), у кореографији Милка Шпаремблека, који је собом, готово егземпларно, указао на сву прегнантност његовог вишедеценијског, плодног кореографског стваралаштва, испуњеног вансеријском студиозношћу и свестраном ерудицијом овог јединственог уметника.

Иако се сва три уметника сада већ налазе у позном животном добу, њихова духовна и уметничка виталност, којом плене, њихови планови и актуелни професионални ангажмани, који импонују, емитовали су један посебан вид подстрека, па се значење и смисао њихових прича о прошлости није исцрпео у конвенционално излаганим реминисценцијама, (пре)оптерећеним оптимизмом сећања. Напротив, све је, можда крајње неочекивано, одисало погледом у будућност.
У оквиру програма сусрета, чије су координаторке биле Маја Ђуриновић и Катја Шимунић, представљена је и монографија „Милорад Мишковић / Играти живот” од стране приређивача књиге, Марије Јанковић.

.....

Шпаремблек у Београду

У богатом кореографском опусу Милка Шпаремблека су и два балета – „Cattuli carmine” и „Тријумф Афродите” – које је он, на музику Карла Орфа, поставио у Народном позоришту у Београду. Премијерно су изведени у јуну 1984. и оцењени као значајан помак ка модерном изразу на београдској балетској сцени.

Сјајно „Вече” у ХНК

У Хрватском народном казалишту у Загребу били смо у прилици да видимо и недавно тек постављену представу „Вечер њемачких аутора”.

У оквиру ње, гледали смо остварење „Свита свита свита” угледног немачког кореографа Марка Гекеа, који се, поступцима симболичког кореографског израза, поиграва са неким, можда, мање познатим детаљима из Баховог живота, на чију музику је овај балет и настао. И поред извесног утиска да су поједини мотиви, иницијално обећавајући, остали недовољно развијени, играчи су, у сусрету са врло сложеним задатком савладавања специфичног кореографског стила овога аутора, дело извели ванредно дисциплиновано и прецизно.

Потом је изведена „Друга симфонија”, изузетна кореографија чувеног Уве Шолца. И баш у оваквом, играчки крајње усложњеном делу, утегнуте и ванредно захтевне кореографске структуре, велике играчке и техничке могућности овог ансамбла засијале су пуним сјајем. При томе, важно је истаћи и улогу Оркестра ХНК и висок музички ниво извођења Симфоније бр. 2 Роберта Шумана, под сигурним вођством маестра Мирослава Салопека.

Колики углед има тренутни састав Балета ХНК-а, и то у ширим међународним оквирима, најбоље говори чињеница о њиховој сарадњи са овако истакнутим кореографским именима, којима ће се идуће сезоне придружити и име великог Макмилана, чији се балети, опште је познато, постављају искључиво у оним уметничким срединама које поседују потребан техничко-интерпретативни потенцијал, мерен највишим критеријумима.